ОКТОБРА 1991. године, пре тачно 25 година, основана је Дафимент банка. Годину касније и Јездимир Васиљевић основао је Југоскандик. Ето нама егзотичног јубилеја којег више нико не жели да се сети. Они који су имали посла са пирамидалним штедионицама не желе ни да помену то време, а млађи – боље да не знају за њих.
Тајне пирамида
ПИРАМИДАЛНЕ банке нису биле наша измишљотина, већ су се „показале“ и у земљама бившег Совјетског Савеза, као и на просторима који су мањи од оног који заузима једна држава, али имају довољно лаковерних који желе да уложе новац који ће им бити враћен оплођен огромном каматом.
Истина, за неколико година постојања брзо су привукле клијентелу, јер су први улагачи добијали оно што им је обећано, дабоме, од новца који су уложили они који су после њих решили да се нагло обогате.
Ризик оваквог улагања деведесетих догађао се паралелно са временом хиперинфлације која је разорно харала од 1992. до 1994. године, када је мучена Југославија обарала светске рекорде и на том пољу, па су овакве финансијске институције биле саставни део опште економске пропасти.
Сви сведоци тога доба се сећају ове појаве на сличан начин: Било би глупо не уложити паре уз тако „заносну“ камату када већ сви то чине, па што да не пробам и ја; једном све то мора да пукне, али ваљда неће пре него што мени не врате мој „оплођени“ део.
На та два постулата подигнута се две велике и више мањих империја које су се урушиле истовремено, уз поголем прасак и јауке оних који су остали ојађени за огромне своте.
Наша намера није била да објаснимо оно што су улагачи добро схватили после краха, већ да се присетимо амбијента који је окруживао филијале и пословнице ових банака у централним деловима града, Сава центру, у пословном делу у близини Хотела „Хајат“…
Идол пензионера
ГРУПЕ углавном младих људи, дезоријентисаних у време када посла није било, а зараду је преко ноћи јела ифлација, досетили су се како да дођу до хонорара. Рано ујутру би пословнице „Дафине“ код „Хајата“ делиле бројеве на основу којих би „корисници банкарских услуга“ долазили до шалтера за исплату.
Редови су били буквално километарски, поготово они у близини Партизановог стадиона и на Новом Београду. Старији суграђани, као и они нестрпљиви, са великим улозима, плаћали су за бројеве који би им омогућили да раније стигну на ред.
Тако су сналажљиви момци наплаћивали своје услуге препродајући „Дафинине“ бројеве, наравно, за девизне износе. Зарађивали су на исти начин на који су то радили некадашњи тапкароши, препродајући карте за распродате биоскопске представе.
Темељну пропаст ондашње економије базирану на штедионицама налик Дафининој, посебно је анализирао тадашњи асистент Економског факултета Млађан Динкић у књизи „Економија деструкције – велика пљачка народа“.
Он је оптужио тадашњу власт да је осмислила како „за неколико месеци и уз много мање напора може да прикупи онолико девиза колико и Зајмом за препород Србије за годину и по. И то без икакве обавезе враћања.“ Динкић је закључио да „појава парадржавних банака није дошла са неба, а нити због несређене економије, већ је власт проценила да је то најбољи начин за извлачење девиза од грађана“.
После оваквих анализа пропали су и Дафина и Газда Језда, а Динкић је освојио власт.
Титулу „српске мајке“ проносиле су неке чудне личности у нашој историји, па је тако и Дафина Милановић неко време била прозивана спаситељком.
Истина, пензионери су желели да њену харизму призову на своју страну, па је неретко била и „пензионерска мајка“.
Историја ће је ипак записати као жену која је умрла 2008. године, а да су је током младости везивали за финансијске малверзације због којих је оптуживана, али није одлежала робију, док је штампа после смрти жестоко оптуживала подвлачећи њену повезаност са највишим политичким врхом оног времена.
.jpg)
„Мајчинска“ љубав
СВАКАКО је необичан начин на који српска популација одређује ко му је највише „мајчински“ близак.
Тако ће Али Мустафа паша, турски владар чије седиште је било у Београду понети надимак Српска мајка на самом почетку 19. века. Он је запамћен као благ и промишљен, а дахије су управо њега погубиле борећи се за власт и посредно утичући на народни бес који је изазвао Први српски устанак.
Једна Енглескиња, Аделин Паулин Ирби је средином 19. века са пријатељицом Георгином Мекензи путовала Балканом и по повратку у Лондон 1868. објавила је књигу „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“, после које су и њу прозвали „српском мајком“. У Првом светском рату због великог поштовања према нашим војницима и бризи о њима, француски адмирал Гепрат проноси исти надимак, а почетком 20. века је једна институција пронела то име. „Српска мајка“ било је друштво за помоћ сиромашним мајкама основано на идеју београдског лекара гинеколога Јована Јовановића 1910.
Последњих година овај епитет најчешће је привржен уз даме са естраде. Динкића нико не помиње.
ИСТОРИЈСКА ИНФЛАЦИЈА
НОВЧАНИЦА на којој је био лик Јована Јовановића Змаја одштампана је са вредношћу од 500 милијарди динара. То је било 1993. године.
Ова монета постала је једна од оних са највише цифара у историји човечанства. Иза броја 5 стајало је још 11 нула.
У то време обесмишљен је промет у којем би се користиле домаће новчанице, вредност им је падала на дневном нивоу, а немачка марка постала је уобичајено средство плаћања.
Вечерње Новости