Знате онај фазон што је кружио месецима по фејсбуку: „Увек сам се питао где раднице у трафици пишке?“. То су многи делили као неку занимљивост, смешну фору са интернета и утркивали се да напишу што духовитије и довитљивије коментаре.
Прави одговор нажалост није ни прилижно смешан као фора која је кружила нетом као и сваки лош виц што се дели милион пута на Фејсбуку.
Према истраживањима студената са Београдског Универзитета, окупљених у групи Побуна Србије, осам посто радника трафике одлучује се да носи пелене.
Истраживање је спроведено у седам градова, а обухватило је 770 продаваца који су говорили о условима рада који подразумевају и сналажење за основне физиолошке потребе с обзиром на то да већина киоска нема мокри чвор.
Kроз ово истраживање спроведено у виду анкете са тим радницима сазнали смо коначно и одговор на то вицкасто питање, одговор који нас још једном доводи до сазнања колико смо се срозали и на шта све пристајемо, а да ли заиста морамо?
Стискање бешике, пелене и мањкови
Орагнизација Побуна Србије која је радила ово истраживање, најупечатљиве податке поделила је на друштвеним мрежама.
Статистика уме да буде досадна и да јој често не верујемо или чак и не знамо шта хоће да нам каже. Овај пут, ти иначе досадни бројеви, живописно су нам дочарали дан једног обичног радника на трафици, боље можда него и оштро перо најубојитијег писца.
Ти досадни бројеви су нам недвосмислено треснули у лице истину да на хиљаде наших људи који живе овде са нама и од којих у пролазу купимо кафу, новине или флашицу воде, све више личи на дан неког потлаченог радника у Бангладешу или некој од заосталих области Kине.
Тај мали обичан човек, од којег видимо некад пола лица и нервозно га чекамо да се окрене на страну киоска где ми стојимо, устао је тај дан и обукао три пара најдебљих чарапа и исто толико поткошуља са два џемпера јер грејалице у трафикама не смеју баш много да се користе.
Боље и полузамрзнут радник или радница него астрономски рачуни за струју, зар не?
Ова радница што нас нервира са том шољом кафе поред киоска и због које ми морамо да чекамо да стигне до касе, јела је можда пре почетка смене. Ту кафу ће пити из десет пута, као што је и ручак нека врста црвеног слова јер праве паузе за раднике у киосцима заправо и не постоје.
Гледамо их, увек делују некако нервозно, ако не нервозно, онда барем озбиљно, свако од њих изгледа као да се нешто лоше десило тај дан. А јесте. Десило се што мора на смену од девет сати у киоск.
Све су нам то рекли бројеви ових истраживања.
Цео један зимски дан који се понавља као у дану мрмота пројектован је кроз те бројеве. Устанеш, навучеш све што имаш на себе, седиш, не излазиш из те коцке, гледаш да неко нешто не украде, не једеш превише, а наручито не уносиш течности баш много.
Јер течност значи wц, а wц захтева посебну акробацију.
Преко дана ако имаш среће неко ће ти причувати киоск, да ти одеш до тог „договореног“ објекта да олакшаш бешику коју си цео дан стискао јер већ си се и навикао. Ћути и трпи, ако можеш ти да трпиш, може и твоја бешика мало да се стисне и истрпи.
Увече носиш пелене. Јер нема договореног места за пишкење у два ујутру.
Сутрадан поново тако. Суботом исто тако. Недељом можда неће бити твоја смена. Радни викенд или не, једнако ће бити неплаћен. Задовољи се мишљу да имаш посао.
И тако у круг. Из дана у дан. Из недеље у недељу. Тренинг за бешике радника у трафикама широм Србије.
На плате су послодавци, могло би се рећим наручито поносни.
Плата и пријава
Увек ми је било занимљиво када на трафикама или неким другим објектима видим натпис: „Тражи се радник/радница. Плата 40 хиљада и пријава.“
Са колико поноса се истиче та ставка о плати. Зато што је то само десет хиљада мање од оних златних 50 хиљада – још мало и ту си.
Зато што је то толико далеко од оних 30 хиљада па ће ти бити речено:
– Ето, није да сте плаћени 30 хиљада и да радите непријављени, а види како ми враћате, тражите грејалицу и место да пишките.
Зато што је то плата скоро као да радиш као васпитачица или наставник. Ма плаћен си скоро као медицинска сестра. Ту си међу тим просечно плаћеним људима. Па није ли то лепа плата ако скоро цела Србија ради за њу?
Није. То је плата која једва може да покрије храну и по који рачун. Две такве плате у кући су да знамо да нећемо умрети од глади и можда ћемо се спасити од извршитеља.
Али ето, власници трафика сматрају да је то посебан мамац и погодоност за њихове раднике са издржљивим бешикама.
Само…
Није баш да ћете сваки месец добити тих 40 хиљада. У истраживању које је спровела организација Побуна, чак 80 посто радника изјаснило се да добијају умањену плату због мањкова који се дешавају.
Али они и даље трпе. И даље стискају бешику. Невоља је само у томе што временом тај мишић на бешики попушта. И онда се више не питамо да ли хоћемо или можемо да трпимо. Онда остајемо упишани.
А можда то и није невоља. Можда је то и наша нада. Да ће се у једном моменту десити експлозија па ће попишани остати сви они који су нас у овакву позицију довели. Остало је само да видимо где се завршава наша линија трпљења, ако завршетак уопште постоји…
Луфтика