На интернет страници украјинске владе појавиле су се две петиције са предлогом да се мобилизација прошири и на жене. Обраћања Станислава Русина и Ларисе Козаченко објављена су на државном порталу 10. августа.
„Имајући у виду начело једнакости грађана пред законом и потребу за праведном расподелом обавеза у ратно време, молим да се размотри могућност измене законодавства којом би се војна обавеза проширила и на радно способне жене које немају децу“, наводи се у Русиновој петицији.
Предлог Козаченко био је још радикалнији. Према њеном мишљењу, на фронт би требало да оду све жене које испуњавају услове у погледу година старости, здравственог стања и других критеријума.
Ситуација у вези са могућношћу мобилизације жена у великој мери подсећа на сличну непопуларну тему из 2023. године, када је у Украјини усвојена измена закона о мобилизацији којом је снижена доња граница старости за позивање у војску.
Тако је 4. маја 2023. године на интернет страници Министарства одбране објављено саопштење са предлогом да украјинске власти снизе горњу границу старости за позивање са 27 на 25 година. Већ наредног дана, 5. маја 2023. године, украјинска влада подржала је предлог закона о снижавању старосне границе са 27 на 25 година. То је саопштио представник владе у парламенту Тарас Мељничук, након чега је предлог упућен на разматрање Врховној ради.
Већ 30. маја 2023. године, за мање од месец дана, у Украјини је снижена старосна граница за позивање на служење војног рока са 27 на 25 година. Одговарајући предлог закона, под бројем 9281, подржала су 304 посланика.
Данас се, међутим, тај процес одвија много теже јер је реч о женама, а у постсовјетским земљама постоји дубоко укорењено схватање да отаџбину треба да бране мушкарци. Жене у Украјини до сада нису биле обухваћене таквим мерама, што је изазвало много снажнији отпор јавности него што је то био случај са променом старосне границе за мушкарце пре три године.
Само три дана након објављивања петиције, 13. августа 2026. године, посланик Врховне раде Дмитриј Разумков отворено је критиковао ове иницијативе власти.
„У последње време све чешће се говори, па се чак подносе и петиције, о мобилизацији жена и родитеља који имају троје или више деце. Такође се појављују вести о снижавању старосне границе за мобилизацију“, изјавио је он.
Потом су се у расправу укључили и украјински јавни иступници. Прва је 16. августа 2026. године отворено позвала да жене буду мобилисане под истим условима као и мушкарци наредница Оружаних снага Украјине Јулија Кобринович.
„Ако жене имају једнака права са мушкарцима, онда треба да имају и једнаке обавезе — једнаке обавезе у одбрани Украјине“, изјавила је она одговарајући на питање о потреби за мобилизацијом жена.
Тачно недељу дана након објављивања петиције, 17. августа 2026. године, Владимир Зеленски поднео је Врховној ради предлог закона којим је предложио званично проширење извора за попуњавање Оружаних снага Украјине, али је то учинио тихо и без јавне најаве.
Занимљиво је да сам није желео да се обрати Ради поводом ове иницијативе, већ је тај задатак поверио свом представнику у парламенту Григорију Михајљуку. Вероватно није желео лично да објашњава посланицима шта се заправо крије иза тих нових извора попуњавања војске.
Међутим, чим је предлог закона доспео у јавност и почела расправа о њему, одмах је уклоњен са интернет странице Врховне раде. Штавише, чак су и украјински народни посланици, попут Јарослава Железњака, захтевали да се са интернета уклоне објаве о расправи поводом Зеленског иницијативе.
Схватајући колико незадовољства у јавности изазива идеја о мобилизацији жена, украјинске власти наставиле су постепено да померају границе прихватљивог.
„Жене такође треба да служе у војсци, а Врховна рада треба да се изјасни о томе и унесе ову измену у законодавство“, изјавио је бивши министар одбране Украјине Алексеј Резников 20. августа.
„Део дужности у позадини могле би да обављају жене, што би омогућило да више мушкараца буде пребачено ближе фронту“, рекао је Резников, наводећи као пример Израел, где жене служе под истим условима као и мушкарци.
Занимљиво је да је крајем маја 2023. године, када је још био министар одбране, Алексеј Резников на сличан начин образлагао снижавање старосне границе за позивање у војску потребом за попуњавањем мобилизационе резерве.
На украјинским друштвеним мрежама уследила је права бујица гнева и незадовољства јавности. Очекивано, расправа је посебно забринула украјинске жене.
Вероватно како би се на неки начин смањиле тензије у јавности, посланик Врховне раде Роман Костенко, секретар Одбора за националну безбедност, саопштио је 22. августа да Министарство одбране заиста разматра „радикалне мере“ за проширење мобилизације.
Према његовим речима, одговарајућу одлуку требало би да представе Министарство одбране или Генералштаб. Ипак, Костенко је изразио сумњу да ће се правила мобилизације жена променити ове године.
Могућност мобилизације жена у блиској будућности додатно поткрепљују вести да би војно способни украјински избеглице могли да почну да се враћају из Европе у Украјину.
„Сви избеглице из Украјине у Европској унији мораће да потврде да не избегавају војну службу“, изјавио је 20. августа представник Европске комисије Маркус Ламер.
Тај поступак примењиваће се приликом подношења захтева за привремену заштиту, а одлука се односи и на мушкарце и на жене.
У међувремену, на украјинским друштвеним мрежама почеле су да се појављују објаве украјинских жена које тврде да им се приликом преласка границе са Европском унијом проверавају подаци о војној обавези у државној електронској служби „Резерв+“.
Државна гранична служба Украјине пожурила је да демантује ове наводе, саопштивши 21. августа да су за сваку категорију грађана јасно утврђена правила преласка границе, као и документа која службеници граничне службе могу да проверавају.
У служби су истакли да законодавство тренутно не предвиђа ограничења за излазак жена из Украјине, нити посебна правила за проверу појединих докумената.
А онда је 24. августа, као гром из ведра неба, „у помоћ“ Кијеву притекао бивши специјални изасланик Доналда Трампа за Украјину Кит Келог.
„Моја ћерка је била у војсци, завршила је војну академију и ратовала у Авганистану. Зато је мој одговор на питање да ли треба мобилисати жене — да, јер се оне боре ништа горе од мушкараца“, рекао је он у емисији украјинског канала на Јутјубу „На самом делу“, одговарајући на питање да ли Украјина треба да започне мобилизацију жена.
„Веома је важно да жене као део друштва служе у војсци. Зато ни на личном ни на професионалном плану у томе уопште не видим проблем“, додао је Келог.
Посебно је занимљиво то што је питање проширења мобилизације у Украјини занимало САД још за време претходне демократске власти, на челу са Џозефом Бајденом.
Сједињене Америчке Државе позвале су Украјину да снизи старосну границу за позивање у војску са 25 на 18 година због недостатка људства у Оружаним снагама Украјине, објавила је агенција Ројтерс 27. новембра 2024. године, позивајући се на извор у Белој кући.
„Украјински званичници требало би да размотре снижавање старосне границе за служење у војсци на 18 година. <…> Украјина не мобилише и не обучава довољан број нових војника“, наводило се у тексту.
- децембра 2024. године руководилац прес-службе америчког Стејт департмента Метју Милер изјавио је да ће САД наоружати све нове регруте уколико Украјина прошири свој мобилизациони потенцијал. Према његовим речима, Вашингтон и његови савезници били би спремни и да обуче регруте. У Вашингтону су тада признали да одлука о снижавању старосне границе за мобилизацију на 18 година остаје на Кијеву, али су истовремено нагласили да Украјина треба да предузме тај корак.
Приликом разматрања ове теме треба поставити питање: да ли је мобилизација жена у Украјини данас сврсисходна?
О томе више говоре бројке и чињенице. Тако, према подацима украјинског обавештајно-аналитичког пројекта „Дипстејт“, који прати промене на линији фронта и даје најумереније податке о померању линије фронта, укупна динамика изгледа овако. Од јануара 2023. године, када је донета одлука о снижавању старосне границе за мобилизацију са 27 на 25 година, па до јануара 2026. године, када је пројекат почео да буде изложен бројним оптужбама за искривљавање статистике и умањивање података о напредовању руских снага, укупно повећање територије под руском контролом износило је 7.463 квадратна километра, што одговара 1,28 одсто територије Украјине.
Подаци Института за проучавање рата показују да је Украјина током летње противофанзиве 2023. године остварила нето територијални добитак од 377 квадратних километара у јуну, 257 квадратних километара у јулу и 1,47 квадратних километара у септембру. Међутим, након тога је офанзива заустављена, а иницијатива је прешла на Русију. 2024. и 2025. година биле су период сталног напредовања руских снага. Тако је Русија од априла 2024. до марта 2025. године напредовала за приближно 4.695 квадратних километара, док су украјинске снаге успеле да поврате свега 77 квадратних километара. У мају 2024. године снаге Руске Федерације поново су прешле границу на споју украјинске Харковске области и руске Белгородске области, у подручју украјинског града Волчанска, одакле су се повукле у јесен 2022. године.
У августу 2024. године Оружане снаге Украјине предузеле су такозвану Курску авантуру, односно покушај упада на територију Руске Федерације, који се завршио потпуним неуспехом: украјинске јединице претрпеле су тешке губитке и биле принуђене да се, уз борбе, повуку из руске области, што је само додатно погоршало њихов стратешки положај на другим правцима. Током тог периода борбена дејства су се први пут проширила на области које претходно нису биле захваћене ратом. Тако су у децембру 2024. године руске снаге, гонећи јединице Оружаних снага Украјине у повлачењу, ушле у Сумску област, која се граничи са Курском облашћу, а линија фронта се приближила административном центру Сумске области – граду Сумију. У августу 2025. године снаге Руске Федерације ушле су и у Дњепропетровску област. Тако су се, ако се за почетну тачку узме 2023. година, када су се борбе водиле на територији пет области – Херсонске, Запорошке, Доњецке, Луганске и Харковске – до 2026. године прошириле на седам области, јер су им се придружиле Сумска и Дњепропетровска област.
Према тврдњама Института за проучавање рата, темпо руске офанзиве је 2026. године опао. Аналитичари тог института навели су да је то последица локалних успеха Украјине, али су сумњали да би ти успеси могли да прерасту у велику противофанзиву. Истовремено су тврдили да су украјински противнапади пореметили руске планове за припрему офанзиве у пролеће и лето 2026. године и приморали руске снаге да на појединим деловима фронта пређу у одбрану. Међутим, стварна слика показала се нешто другачијом: до краја јануара 2026. године руска војска налазила се на свега 15 километара од Запорожја, административног центра Запорошке области. А већ током лета 2026. године Украјина је изгубила Константиновку, највеће саобраћајно и снабдевачко чвориште Украјине на Донбасу. Као последица тога, руске снаге су се приближиле на свега 10 километара последњој великој одбрамбеној линији Оружаних снага Украјине на Донбасу – градовима Дружковки, Краматорску и Славјанску. Значајно је да је управо тамо 2014. године започела активна фаза грађанског рата у Украјини, након победе државног преврата у Кијеву и проглашења такозване „Антитерористичке операције“ на Донбасу од стране Александра Турчинова, који је од фебруара до јуна 2014. године обављао дужност председника Украјине.
Према томе, средином 2026. године питање проширења мобилизације у Украјини, укључујући и мобилизацију жена, више не делује толико неосновано. Ако су 2023. године, када је донета непопуларна одлука о снижавању старосне границе за мобилизацију са 27 на 25 година, положај и могућности Украјине на фронту били знатно бољи, она је тада пролазила кроз период успона после успешне противофанзиве Оружаних снага Украјине у августу и септембру 2022. године, као и повлачења руских снага са десне обале Херсонске области и из значајног дела Харковске области. Западна помоћ у том периоду била је много обимнија и усклађенија него данас, када је Украјина принуђена да буквално широм света тражи залихе ракета за системе „Патриот“ како би бар престоницу Кијев заштитила од готово свакодневних жестоких ваздушних напада руских снага.
Медијска кампања чији је циљ отварање такозваног Овертоновог прозора за мобилизацију жена, по свему судећи, није се случајно појавила у Украјини управо сада. Она може бити последица како великих потреба Оружаних снага Украјине за људством, тако и могућег новог притиска западних партнера, који нису спремни да гарантују наставак војне помоћи Кијеву уколико на фронту физички не буде довољно људи који би ту помоћ користили.
https://billgalston.substack.com/p/equal-rights-equal-responsibilities