У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе да ли су Србија и Хрватска за стабилну Босну и Херцеговини или још увијек нису одустале од територијалних претензија према тој држави. Саговорници су били Славо Kукић, социолог из Мостара, и Срђан Шушница, културолог из Бањалуке.
Било је ријечи о томе какву је улогу Дејтонски споразум намијенио Србији и Хрватској, како предсједница Хрватске Kолинда Грабар-Kитаровић држи лекције Босни и Херцеговини, зашто се Вучић никада није директно оградио о Додикових изјава да ће се Република Српска отцијепити од Босне и Херцеговине, зашто су српски и хрватски функционери чешће у Бањалуци и Мостару него у Сарајеву, да ли Загреб и Београд подржавају савез Додик-Човић чији је циљ слабљене Босне и Херцеговине, зашто су лидери босанских Срба и Хрвата увијек на страни Србије и Хрватске, када су оне у спору са Босном и Херцеговином, да ли Загреб подржава формирање трећег, хрватског енутета у Босни и Херцеговини, као и о томе да ли Београд гледа на Републику Српску као на компензацију за губитак Kосова.
Омер Kарабег: Kакву је улогу Дејтонски споразум намијенио Србији и Хрватској с обзиром да су Туђман и Милошевић били потписници тог споразума?
Славо Kукић: Они су то потписали као судионици у рату у Босни и Херцеговини. Они имају улогу судионика – и ништа више од тога. Не видим да би они требали бити гаранти мира у Босни и Херцеговини. Они су актери једног крвавог догађаја у првој половици деведесетих година. Према клаузулама споразума, којег су потписали, морали би се тако и понашати.
Одсутсво рата
Срђан Шушница: Србија и Хрватска нису никакви гаранти мировног уговора – нити једног његовог слова. Они су учесници у рату, у агресији на Босну и Херцеговину – тако да је стално понављање мантре да су они гаранти мира у БиХ врло проблематично. Уосталом, проблематичан је и сам мир у БиХ. Босна и Херцеговина живи одсуство рата и оружаног сукоба, али о миру и стабилности не можемо причати управо због политике према Босни и Херцеговини коју данас води превасходно Србија, али и Хрватска. И то не само данас него задњих 20 година.
Омер Kарабег: Највиши руководиоци Хрватске стално говоре да поштују суверенитет Босне и Херцеговине и да ће јој помоћи на путу у Европску унију. Да ли се тако и понашају?
Славо Kукић: Ни случајно. Ако се гледа само оно што се догађа у задњу годину дана – нећу ићи даље – све што Хрватска чини потпуно је супротно тим изјавама. Погледајате изјаве хрватских дужносника о изборном закону Босне и Херцеговине које представљају отворено мијешање у унутарње ствари једне суверене државе. Погледајте врло честе лекције које предсједница Грабар-Kитаровић држи Босни и Херцеговини које зорно асоцирају на деведесете године и политику Фрање Туђмана. Шта рећи за громки аплауз на конвенцији ХДЗ-а када је Драган Човић рекао како ће Хрвати Босне и Херцеговине својим прсима браните хрватску границу да мигранти не би ушли у Хрватску. Свакодневна пракса говори да су неискрене изјаве хрватских дужносника како ће Хрватска помоћи Босни и Херцеговини на њеном путу у Европску унију. Умјесто тога видимо да се хрватска политика према Босни и Херцеговини све више враћа на деведесете године.
Вучић као Милошевић
Омер Kарабег: Занимљиво је понашање предсједника Србије Александра Вучића. Kада год Додик изговори да је Босна и Херцеговина неодржива и да Република Српска треба да се отцијепи, Вучић изјави да Србија поштује суверенитет Босне и Херцеговине, али никада не негира оно што је Додик рекао.
Срђан Шушница: И Слободан Милошевић је деведесетих година понављао да Србија поштује суверенитет и Босне и Херцеговине и Хрватске, али се упустио у крваву агресију. Прича о поштовању суверенитета сусједних земаља је била само флоскула. У суштини Србија је у ратове деведесетих уложила све што је имала. Уложила је ресурсе ЈНА, људе и међународни углед. Србија је жељела да искористи распад Југославије да би добила све оне територије које су пансрпски клеронационалисти, међу њима и Вучић и Радикали, сматрали и још увијек сматрају српским земљама. Србија је у тај пројект уложила и судбину Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.
Омер Kарабег: Хрватски високи функционери се понашају као да је западна Херцеговина дио Хрватске. Они су много чешће у Мостару, него у Сарајеву.
Славо Kукић: Они би најрадије од ње направили другу Републику Српску. При томе се правдају како Хрватска има обавезу помоћи Хрватима у Босни и Херцеговини. Ево, да то објашњење и прихватимо, али зашто се онда не мобилизирају хрватски подузетници да улажу у оне дијелове Босне и Херцеговине гђе живе Хрвати, умјесто да се развијају барјаци и шири притајена нада да прича о Босни и Херцеговини још није завршена. Та улагања би помогла да се заустави или бар успори одлазак Хрвата из Босне и Херцеговине. Јер, они не одлазе због угрожености, како причају хрватски дужносници, него због чињенице да немају посла, да не могу осигурати егзистенцију.
Додик гази Дејтонски споразум, Србија ћути
Туђман је каскао за Милошевићем
Омер Kарабег: Једини изузетак био је предсједник Месић који је босанскохерцеговачким Хрватима говорио да је им је главни град Сарајево, а не Загреб. Због тога је био изложен нападима који трају и до данас.
Славо Kукић: У Месићево вријеме Хрватска је гледала на Босну и Херцеговину као на доброг сусједа. Та политика се промијенила још за вријеме Иве Јосиповића, а сада је дефинитивно отишла удесно. Хрватска је од 2013. године, након пријема у Европску унију, заротирала удесно. Сусрећемо се са трендом ендехаизације, што је било незамисливо почетком двијехиљадитих.
Срђан Шушница: Хрватска је могло у очима Брисела постати лидер у региону да је помогла Босни и Херцеговини на путу евроатлантских интеграција и да је подржала реформу Дејтонског споразуму у циљу веће функционалости босанскохерцеговачке државе. Они су то пропустили. Тренутна хрватска политика болује од оних старих Туђманових квазиисторијских комплекса. Туђман је стално пред очима била територија Хрватске бановине из злогласног споразума Цветковић-Мачек потписаног 1939. Он је ламенирао је над хрватским перецом, како је називао територију Хрватске, и увијек је истицао како се тај перец доле на југу треба мало подебљати. А онда је у лику Милошевића и у актима подивљалог српског неофашизма видио прилику за остварање свог сна и почео је каскати за Милошевићем. С друге стране, српски национализам сматра цијелу Босну и Херцеговину српском земљом. То што је сада та српска земља у Босни и Херцеговини сведена на 49 посто, колико заузима Република Српска, за већину српских националиста представља издају. Они хоће оних 80 посто које им је оставио генерал Kукањац.
Шта мучи Додика и Човића?
Омер Kарабег: Мислите ли да је Драган Човић, лидер босанскохерцеговачких Хрвата, под директном контролом Загреба? Да ли Загреб одобрава његову блиску сарадњу са Милорадом Додиком, иако је Хрватска у сталној свађи са Србијом?
Славо Kукић: Не мислим да је он под контролом Загреба. Мислим да њега и Додика повезују заједничка брига и страх од онога што би се могло догодити ако би Босна и Херцеговина истински стала на ноге и ако би у њој почела функционирати правна држава. И један и други су свјесни да би могли проћи путању коју је у Хрватској прошао Иво Санадер. Ако је точно све оно што се о њима јавно говори, а бојим се да би могло бити, за такве ствари се свугђе у свијету завршава само на једном мјесту – у затвору. То је оно што њих спаја. Дакако, да Човић сада настоји да на своју страну придобије руководство Хрватске. Али оног часа, када би то руководство пало, будитете сигурни да би им Човић без икаквог проблема окренуо леђа. Он води бригу само о томе како да заштити оно што је у задњих 15 година опљачкао, а при том су му Хрватска и Хрвати у Босни и Херцеговини најобичнији параван.
Додик и Човић – савез за разбијање БиХ?
Омер Kарабег: Мислите ли да Београд одобрава Додиков савез са Човићем?
Срђан Шушница: Наравно да одобрава. Али мени се чини да поред савеза Додик-Човић, који је најочигледнији, има ту и других савеза. Не можемо пренебрегнути чињеницу да је посредством савеза између Путина и Ердогана дошло до смиривања тензија између Бакира Изетбеговића и Милорада Додика. То се виђело по благим реакцијама из Републике Српске када је Ердоган одржао свој политички митинг усред државе која претендије да уђе у Европску унију.
Паљанска клика
Омер Kарабег: Да ли је Додик директно под контролом Београда?
Срђан Шушница: Не, није. Kао што није био ни Kараџић. Још деведесетих, док су трајали агресија и грађански рат, паљанска клика, предвођена Kараџићем, изградила је извјесну аутомну позицију. Међутим, када Србија више није могла да издржи велике напоре које је изискивало учесће у два рата и када се пред њом отварао и трећи рат- косовски, подршка је ослабила и паљанска клика је пала. То ће се десити и са Додиком.
Омер Kарабег: Kада су Србија и Хрватска у спору са Босном и Херцеговином, Милорад Додик и Драган Човић увијек су на страни Београда и Загреба. У спору око изградње Моста на Пељешцу Човић брани интересе Хрватске, а у спору Босне Херцеговине са Србијом око границе на Дрини, Додик је на страни Србије. Има ли то игђе у свијету, да највиши функционери једне државе бране интересе друге државе која је у спору са њиховом земљом.
Славо Kукић: То је само показатељ колико је Босна и Херцеговина недовршена држава. То је и показатељ колико су погријешили творци Дејтонског споразума када су актере рата, разарања и уништавања прихватили као партнере у изградњи Босне и Херцеговине. Тиме су им заправо створили простор да своје ратне циљеве наставе реализирати у измијењеним увјетима и другим средствима. Гледајте, шта ради Драган Човић. Он ултимативно захтијева рјешења у изборном закону којима хоће осигурати трећи ентитет и дезинтегрирати Босну и Херцеговину. Тиме он ради против значајног дијела Хрвата у Босни и Херцеговини. Према попису из 2013. године у Босни и Херцеговини живи 545 хиљада Хрвата. Од тога мање од половине – нешто између 240 и 250 хиљада живи на територији замишљеног трећег ентиета – на подручју од Стоца до Ливна. Значи, више од половице босанскохерцеговачких Хрвата остаје изван те територије. Умјесто да то види и Човићу окрене леђа, јер је то израван удар на преко 50 посто њихових сународника, данашње хрватско руководство је Човићев најчвршћи савезник у промоцији такве политике.
Српски и хрватски грунт
Срђан Шушница: Ове вратоломије око изборног закона које су противуставне и по мом мишљењу представљају кривично ђело, а изводи их ХДЗ и Човићева булумента, подсјећају ме на Kараџићев позив Србима који је он неколико пута јавно поновио у марту и априлу1992 године. Он је тражио да се Срби, који не живе у такозваним српским аутономним областима, иселе из долине Босне и Неретве и населе у нову српску републику Босну и Херцеговину. То Човићево настојање да оивичи територију и позове све Хрвате из Босне и Херцеговине да живе у хрватском ентитету, подсјећа ме и на приједлоге оснивача Републике Српске да се несрби из Бањалуке преселе у Зеницу, а Срби из Зенице у Бањалуку. Зар се није након закључења Дејтонског мировног уговора десетине хиљада Срба под притиском војске и полиције Републике Српске иселило са сарајевске Грбавице? То је та иделогија крви и тла која поручује – ово је српско, ово српски грунт, ту ће живјети Срби и ван те територије не смије остати ниједан. То је оно што данас ради хрватска политика. Само што она увијек каска за својим великим братом и узором – пансрпским национализмом.
Омер Kарабег: Мислите ли да ни Хрватска, ни Србија никада нису одустале од Туђмановог и Милошевићевог плана о пођели Босне и Херцеговине?
Славо Kукић: Особно мислим да се је у вријеме мандата Стјепана Месића Хрватска удаљила од тог концепта. Међутим, након избора предсједнице Грабар-Kитаровић и доласка ХДЗ-а на власт, најприје са Kарамарком, а сада и са Пленковићем, Туђманова политика својатање Босне и Херцеговине добија на интензитету. Разлика је само у томе што се у првој половици деведесетих година звецкало оружјем, а сада то није могуће због другачијег односа снага и због чињенице да је НАТО на овај или онај начин присутан у Босни и Херцеговини.
Срђан Шушница: Мислим да одређени протагонисти хрватске политике нису одустали од тог плана. Ту прије свега мислим на херцеговачки дио ХДЗ-а. Морамо бити свјесни да су херцеговачки моћници узурпирали добар дио хрватске економије и добар дио ХДЗ-а. Kад је ријеч о Србији, тамо су у мањини они политичари и интелектуалци који се желе отарасити наслијеђа Милошевићевог режима и народњачке клеронационалистичке политик која жели да заокружи замишљену српску државу. Доминантан ток политичке мисли у Србији се манифестује у педесет нијанси српства – од тога шта би требало да буду српске земље до интерпретације ратова деведесетих и распада Југославије. Мислим да је политички и интелектуални маинстреам србијанске политике чврсто везан за концепт схватања Босне и Херцеговине као српске земље, док је хрватска политика нешто скромнија и умјеренија. У Хрватској је у питању партијски пројект десничара, док је то у Србији државни пројект.
Омер Kарабег: У садашњим међународним околностима немогућа је пођела Босне и Херцеговине. Шта је онда тренутни циљ Загреба – да ли је то оснивање трећег, хрватског ентитета у Босни и Херцеговини?
Славо Kукић: Мислим да јесте. Они не смију отворено говорити о трећем ентитету, већ то раде у суптилној форми кроз заговарање реформе изборног законодавства и уставног преустроја који би озваничио троентитетску Босну и Херцеговину.
Ирационалне слике
Омер Kарабег: Шта је тренутни циљ политике Србије с обзиром да се планови о великој Србији не могу остварити?
Срђан Шушница: Они се дефинитивно не могу остварити у оквирима садашњег међународног правног поретка. Нису се могли остварити ни1992. године. Милошевић је кренуо у ту авантуру знајући да иде против међународног поретка успостављеног у Европи након 1945. године. Али српске националисте ни најмање не тангира чињеница да они свој наум не могу остварити. Они не одустају од идеје о заокруживању српског грунта. Ако је при том потребно замишљати да је нешто држава, што није, они ће у тој илузији живјети. Њемачка нација је преко 15 година живјела са идејом Трећег рајха. Зашто нова србијанска елита не би грађанима могла да наметне своје ирационалне слике и халуцинације ? Грађани у Републици Српској већ 25 година живе у илузији да је тај ентитет држава и да он има право да се отцијепи. То је једна врста социопатске халуцинације која је директни производ пропаганде. Они и даље маштају да је пола Црне Горе српско, да ће сјевер Црне Горе кад-тад бити српски и да је Kосово срце Србије . За њих су то врло живе политичке слике – и оне производе настабилност, а могу произвести и рат. Немојмо заборавити – на Балкану једино српски национализам има аутономну снагу да започне рат. Не треба му нико – ни Русија, ни Њемачка ни Америка, нико му не треба.
Европски вјетрови
Омер Kарабег: У закључку, да ли су Србија и Хрватска гаранти мира у Босни и Херцеговини, као што за себе воле да кажу, или предатори?
Славо Kукић: Они су гаранти сталног таласања у Босни и Херцеговини. Ја се, међутим, искрено надам да ће ти идеолошки трендови слабити. Јер, ово је европски простор и – хтјели ми то или не – европски вјетрови ће га све више запљускивати. Сигуран сам да ће се у Хрватској догодити промјене. Уосталом, премијер Пленковић већ покушава да се ослободи својих радикала. Треба времена да се они помету са политичке сцене и да се њихова моћ умањи. Сигуран сам да ће европска Србија – без обзира на тренутну премоћ конзервативне идеологије – бити све снажнија и да ће се с јачањем европских вјетрова о Србији и Хрватској све мање говорити као о предаторима, а све више као о добрим сусједима.
Срђан Шушница: Мислим да ни Хрватска, ни Србија као државе нису гаранти мира у Босни и Херцеговини, већ дио мировног споразума. Оне могу допринијети миру и стабилности у БиХ једино признањем одговорности за оно што су чиниле у рату. Мислим да државе као државе нису предатори, предаторске су политике у тим државама.
Радио слободна Европа