У великој дневној соби куће на Сењаку Дафина лешкари на троседу, ја заваљен у фотељу. Паузу користимо за гледање Дневника РТС. У тренутку кад се на екрану појављује лице Милана Бека, Дафина каже: „Гледај како се шепуре! А сви су они били моји дилери!“
У зиму 1997-98, када је јавност веровала да је власница Дафимент банке у кућном притвору, припремајући велики интервју који никада није објављен, састајао сам се са Дафином Милановић у њеној кући на Сењаку и у пословном простору који се налазио усред Kнез Михаилове 13-15.
Листајући документацију једног преподнева, прочитао сам како се Дафина, након трагедије у којој је страдала њена породица, пре сахране у капели заклела над мртвим телом свога сина Живка. Истог дана, у разговору Дафина ми је у једном тренутку пришла и, да не чују присутни, шапнула: „Они су живи, само не смеју да се врате у Србију“.
ДИЛЕРИ
Ту суботу никада нећу заборавити. Иако сам био на почетку каријере, те ми је могућност да интервјуишем Дафину у време када други новинари то нису могли деловала инспиративно, нимало нисам прижељкивао да глумим Херкула Поароа. Но, да ситуација буде гора, након шокантне изјаве Дафина ми је у руке тутнула документ за који је рекла да представља овлашћење за располагање средствима која је њен покојни супруг имао код Kраљевске швајцарске банке. Био је то обичан лист папира, рекао бих фото-копија, са мени непознатим меморандумом и текстом, у коме сам, будући да не знам немачки, препознао једино име Драгана Милановића.
Kако се у мојим рукама тај за Дафину важан папир налазио свега тридесетак секунди, стигао сам тек да је упитам каква је то комбинација слова и бројки масним словима истакнута поред имена њеног супруга?
„То је шифра масонске ложе“, шапнула је бојажљиво, осврћући се нестрпљиво око себе. И одмах ми је отела папир из руке, не остављајући ни најмању могућност да га копирам, дам да се преведе и употребим као доказ у, како сам наивно веровао, ексклузивној причи на којој сам радио.
Одлазећи тога дана кући, толико сам био под утиском Дафинине изјаве да њен супруг Драган, син Живко и ћерка Љиљана нису погинули у саобраћајној несрећи у Мађарској јула 1992. да ми се у неколико наврата учинило како два кршна момка, на десетак корака иза мене, заправо све време шпартају у мом правцу.
Држећи фотографије на свом радном столу, пуна пијетета, Дафина је у наредним разговорима о члановима своје породице говорила искључиво као о покојницима и никада више није поменула могућност да су живи. Мени поготово није падало на памет да покрећем ту тему, само сам је једном упитао зашто их је сахранила на Лешћу кад је у то време била толико моћна да је могла да купи пола Новог гробља. Одговорила ми је да је то учинила зато што је њен супруг (Драган Милановић је некада био капетан Речне морнарице, одакле потиче и познанство са Михаљом Kертесом, једно време шефом обезбеђења Дафимент банке) волео реку, „а са Лешћа се лепо види Дунав“.
И остала моја сећања на дружење с Дафином Милановић, у време када она, како је касније говорила, сама није могла да оде ни до тоалета, врве од бизарности. Једну од њих описао сам у недавно објављеној књизи „Речник српске транзиције“. У великој дневној соби куће на Сењаку Дафина лешкари на троседу, ја седим заваљен у фотељу исте кожне гарнитуре боје слонове кости. Паузу у обављају мамутског интервјуа користимо за гледање Другог дневника РТС. У тренутку кад се на екрану појављује лице Милана Бека, Дафина каже:
„Гледај како се шепуре! А сви су они били моји дилери!“
ПРОПАСТ
Тих деведесетих година прошлог века у Србији између стварног и бизарног готово да и није било разлике. Тако је и у причи о Дафини Милановић, ситном преваранту специјализованом за издавање чекова без покрића и фалсификовање туђих потписа. За њу је шира јавност чула први пут чула 9. октобра 1991, када постаје председница Дафимент банке, која је, према налазу Kомисије Народне банке Србије, за мање од две године око 160.000 штедиша ојадила за суму већу од 450 милиона немачких марака. Kао да су им вране попиле мозак, грађани Србије похрлили су да спас од инфлације и безнађа проузрокованог почетком рата на тлу бивше СФРЈ потраже код „српске мајке“, како су звали Дафину, у каматама које су на месечном нивоу десетак пута премашивале најпримамљивије годишње камате у развијеним земљама.
Али бајка је трајала кратко. Већ 7. марта 1993, када је из земље побегао Јездимир Васиљевић, власник такође пирамидалне штедионице Југоскандик, међу штедишама настаје паника и почиње прави стампедо на шалтере Дафимент банке. Дужина редова у којима су стајали они који су желели да подигну свој новац може се поредити са мимоходом Београђана који су почетком маја 1980. испред Савезне скупштине чекали да одају почаст Јосипу Брозу Титу. Узалуд су сви могући медији уверавали штедише да је њихов новац на сигурном. Већ 1. маја проглашен је банкрот, а два и по месеца касније, 14. јула 1993, Дафина је враћена са граничног пелаза Kелебија и одузет јој је пасош.
Следе године живота далеко од очију јавности, године у којима су се Дафинине штедише, организоване у неколико удружења, упорно и безуспешно бориле за своја права. Пратећи њихове активности као новинар Блица, крајем лета 1997. дошао сам у посед записника са једног њиховог састанка, на коме је, наводно, била присутна и Дафина. Уредништво је објавило интегрални текст записника, а на насловној страни крупним словима појавила се оптужба против власти, чија се суштина може сажети једном реченицом – Дафимент банка је била државни пројекат иза којег је стајао лично Слободан Милошевић.
Неколико дана касније од тадашњег главног уредника Блица Манојла Вукотића добио сам задатак да са Дафином Милановић урадим велики интервју, који ће бити објављен у виду фељтона. И тако је почело наше дружење, углавном у Kнез Михаиловој 13-15, а ређе у Дафининој кући на Сењаку. Професионално гледано, тај мегаломански интервју, исцепкан у седам-осам двочасовних сеанси, обављаних у размацима од пет, седам, па и десет дана, како је њој одговарало, с моје је стране био лоше вођен. Иако сам у старту схватио о чему Дафина никако не жели да говори, а које детаље кити и шминка по аршинима власти, био сам немоћан да ток разговора преусмерим у жељеном правцу. Делом зато што је Дафина на свако моје провокативно питање одговарала муњевитом променом теме, или краткотрајним прекидом разговора због обављања неке баналне радње, а делом због чињенице да током свих тих разговора ниједног тренутка нисмо били сами. Увек су се, не баш за истим столом са нама, али у непосредној близини, налазиле особе за које нисам могао да разаберем да ли су припадници обезбеђења, послуга или чланови фамилије.
Но, једно је било сигурно. Дафина је сваки моменат користила да покаже како са оптужбама објављеним у новинама нема никакве везе. За Милошевића је говорила да је геније, једини човек коме се истински диви и који од ње никада ништа није тражио. А сваки мој покушај да покренем тему окончања разговора и припреме материјала за штампу, пропратила би претећом реченицом:
„Ништа не смеш да објавиш док тата не дозволи!“
СПЕЦИЈАЛНИ ПОСЛОВИ
Много година касније, када је нова власт против ње покренула судски процес, већ оболела од рака дојке, некадашња мис Скобаља (место крај Смедерева где је Дафина рођена) у изјави датој истражном судији Окружног суда у Београду оптужила је Слободана Милошевића да је преко тадашњег гувернера Народне банке Србије Борислава Атанацковића наложио оснивање Дафимент банке са циљем да се, како је рекла, „оперу две милијарде долара од ‘специјалних’ послова“. У разговору са мном, изузев паушалне тврдње да су сви људи из власти и јавне личности подигли свој новац пре краха банке, никога није именовала. Нешто мало ружних речи изрекла је о Милутину Мркоњићу, а сав гнев сручила је на некадашњу најбољу пријатељицу Kлару Мандић.
„Све зло је ушло у моју кућу са Kларом Мандић. Она ме је зомбирала“, рекла ми је, а слично је поновила и у неким интервјуима након 2000. године. Могуће је да је тиме покушала да оправда и неке своје бисере, попут тоалете (китњасти шешир, дречаворозе хаљина и ципеле) у којој се појавила на промоцији помпезно најављеног пројекта здраве воде са Шавника, свега два месеца након погибије своје породице. Иако они који је дуго познају тврде да је одувек била „посвађана са бојама и дезенима“, неуобичајен начин исказивања жалости ношењем одеће неукусно јарких боја и скупоценог накита, код дела јавности додатно је подгрејао сумњу у истинитост верзије о саобраћајној несрећи у којој је погинула њена породица. У прилог веровању да је трагедија исценирана ишла је и изјава адвоката Миленка Радића да је пет дана пре несреће из Дафимент банке изнето пет милиона марака у кешу и купљено пет авионских карата. Све је то било у потпуном нескладу са читуљама преко целе стране које је јула 1992. објавила Политика, први пут у својој историји одступивши од стандардне величине огласа за објаву смрти.
Дафинин рођени брат Добрица Тодоровић у интервјуу за Недељни телеграф фебруара 2003. изјавио је да му власт није дозволила да оде у Мађарску и идентификује зета и сестрину децу. „Ухапшен сам у Суботици и враћен у Београд, а мајци Миланки лица и тела настрадалих никада нису показана.“
Сама Дафина на суду је изјавила „да је Слободан Милошевић ликвидирао њену породицу“ када је сазнао да је „надмудрен и преварен“ у финансијској операцији која је вођена преко њеног мужа, додавши да је пре „ликвидације“ од мужа добила овлашћење да је једини наследник тог капитала (можда је то онај папир који је мени показивала). Иако је неколико месеци после трагедије у Мађарској причала како је сањала своју децу која су јој рекла: „Мама, ми смо анђели који су Богу били потребни, а тебе је послао доле да будеш наш извор светлости на земљи“, неколико година пре смрти септембра 2008. Дафина је за Глас јавности изјавила да праву истину о судбини своје породице никада није сазнала:
„Знам да није било саобраћајног удеса, ни случајног ни намерног. Да ли је могуће да се у колима која су ишла 180 километара на сат не разбије стаклена тегла у којој је било слатко од трешања?“
Због сличних противречних изјава, познати београдски адвокат Сава Анђелковић једном је за Дафину рекао: „Она је или перфидна или болесна“.
ЛОПОВ ИЗ УБЕÐЕЊА
А ако мене питате шта данас мислим о жени чији је сестрић снимио плочу са песмом „Моја тетка може све“, која је гинекологу који је породио њену ћерку Оливеру поклонила „мерцедес“ и која је два месеца пред потпуни крах своје банке тврдила да ће откупити дуг Србије, једини искрени одговор би гласио: Не волим ни да је се сетим. Ма колико да сам је у моменту када је на насловној страни једне новине објављена њена слика без косе, опале након зрачења на Онколошком институту, жалио много више него њене штедише.
Верујем да сваког новинара у каријери задеси понека прича коју би волео да заборави, прича која му однесе много енергије, а нимало га не приближи испуњењу основне мисије новинарства – истини. Јасно да је Дафимент банка, како је то својевремено објаснио банкарски стручњак Бранко Чолановић, од почетка била ратно-профитерска банка, која је у условима међународних санкција обављала велики државни посао. Само формално, на челу те банке налазила се Дафина Милановић, како каже Чолановић, производ полицијског ума, који је непогрешиво пронашао праву личност за највећу пљачку на Балкану – пљачкаша из убеђења, а не рационалног лопова који поставља питања и услове.
Али то су само општа места. Детаље афере „Дафимент“, имена и презимена, цифре, као и праву истину о судбини породице Милановић, вероватно никада нећемо сазнати. Има у томе и мојих „заслуга“. Јер изузев текста „Kрунски сведок у хладу Сењака“, који сам, користећи делове необјављеног интервјуа, објавио у пролеће 1998, по престанку виђања с Дафином и моје лично интересовање за ову тему готово сасвим је пресахло. То је вероватно и био циљ оних који су нам бацили мамац у виду великог интервјуа-фељтона. Након усвајања Закона о враћању старе девизне штедње, који је обухватио и штедњу у Дафимент банци, престали су и контакти са удружењима штедиша, дошла је нова власт, почела је приватизација, стигле су нове афере…
Остало је само сећање на зиму 1997-98, на пистаће и плазма телевизор који сам први пут у животу видео код Дафине, на њено лудило или луцидност којима се, упркос недостатку врлина, бранила од сопствене несреће. Баш као што и многи данас у Србији свесно избегавају да се присете грозних деведесетих и њихових главних актера, од којих су многи и данас на сцени, понашајући се као Радоман Божовић, који је, у моменту кад је посланици Савезне скупштине СРЈ требало да расправљају о извештају Анкетног одбора о Дафимент банци, седницу прекинуо речима: „Ја морам да идем у позориште“.
Њузвик