На данашњи дан рођен је Зоран Ђинђић. Прочитајте сећање на њега из пера Горана Марковића
За Платона, идеална држава је она на чијем челу се налази филозоф. Мудрост се налази код оних који управљају државом, храброст у сталежучувара, а правичност значи обављати свој посао. Ако појединци обављају посао који најбоље знају и за који су способни, држава ће бити правична. Зато, у идеалној држави филозофи морају бити краљеви, а краљеви филозофи. Они морају постати најбољи чувари државе и закона.
У новије време, пре појаве Зорана Ђинђића, једини филозоф који је управљао једном државом био је Томаш Гариг Масарик. Између два светска рата, Чехословачка је доживела огроман економски и културни полет и постала водећа европска држава у сваком погледу. Kада су нацистички тенкови прешли њену границу, било је готово са земљом коју је водио један мислилац.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
„Шта то значи, једног дана? Шта си тиме хтео да кажеш?“: Бранислав Лечић о последњем сусрету и непознатим разговорима са Ђинђићем
После распада Југославије, десило се чудо: на чело мале, неуке и по много чему заостале Србије дошао је филозоф. Људи нису схватали значај тог тренутка. У земљи у којој су владари по правилу били скраћивани за главу, појавио се човек који је био благе нарави, али у исто време немилосрдан у суочавању људи са истином. Почео је да људима отвара очи и да их учи како вреди живети са истином, ма како она била страшна. Сваком филозофу је то, заправо, главни посао: да трага за истином.
Земљи, која је била понижена губитком бесмисленог рата, Ђинђић је, по цену да буде омрзнут и несхваћен, почео да враћа достојанство.
На чело мале, неуке и по много чему заостале Србије дошао је филозоф. Људи нису схватали значај тог тренутка. У земљи у којој су владари по правилу били скраћивани за главу, појавио се човек који је био благе нарави, али у исто време немилосрдан у суочавању људи са истином
Знао је да мора да преузме акцију, да своје идеје почне да претвара у одлуке. Заосталом, примитивном и у бесмислене националне митове окованом делу Србије такве идеје и, нарочито, поступци који су из њих произилазили, нису се свиђали. Око његовог врата, у почетку неосетно, а касније све отвореније, почела је да се затеже омча мрачне силе.
Филозофи верују у своје идеје и сматрају да је то довољно. У случају Зорана Ђинђића то је било погубно. И поред врло јасних упозорења да му зликовци раде о глави, он је наставио са својим лепршавим и, сада се може рећи, наивним стилом владања, просто изазивајући несрећу. Неко са мање мозга у глави можда би схватио о чему се ради. Али неко, са толико памети и храбрости, какав је био Зоран, није успео да се спусти на земљу и сагледа страшне околности у којима се налазио.
Група мрачњака, од којих се многи и данас налазе у врху власти ове несрећне земље, скратила га је за главу. Завршио је као Kарађорђе, кнез Михаило, краљ Александар Обреновић, краљ Александар Kарађорђевић, да не набрајам…
Србија не опрашта мислиоцима, она не воли филозофе. Покушај да је неко повеже са цивилизацијским токовима, она строго кажњава. Двадесети век је за ову земљу паклено време просвећивања и отварања очију. Зато се то столеће за њу завршило тако како се завршило. Слепило је овде много природније стање од гледања у јарку светлост.
Смрад угоднији од мириса сапуна.
Знање плаши, незнање је сигурније.
Прича о Зорану Ђинђићу је прича о нама и нашем тешко променљивом менталитету. Једино у тој ствари Зоран није био довољно мудар. Исувише је веровао својим сународницима, одвише нас је волео, ако хоћете. А ми? Ми, једноставно, нисмо заслуживали његову љубав и поверење.
Зато нам је овако како нам је.
*Текст је оригинално објављен у књизи „Ђинђић“, у издању Вукотић медије
nedeljnik