Политичка агонија Србије се наставља. Ни председнички избори који су у очима многих прорежимских аналитичара важили (и били представљани) за ону прекретницу која ће допринети умиривању политичких прилика у земљи и смиривању економско-социјалних тензија нису постигли тај свој циљ.
Па и како би могли када је кандидат који је на њима победио своју битку до шефа државе водио невиђеном медијском манипулацијом, изборном крађом и до сада незабележеним нерегуларностима на бирачким местима. Све са циљем да владајућа гарнитура, чију политику кроје познати НАТО лобисти попут Тонија Блера и Алфреда Гузенбауреа, обезбеди себи још један председнички мандат. Још пет година диктатуре, док Србија пропада, и пропада…Важне државне и националне теме су гурнуте у страну.
Режим који је узјахао Србију 2012. године предузео је низ потеза због којих је са правом на себе навукао гнев народа. Елиминација државних прерогатива Србије на Косову и Метохији, де факто признање Приштине, предаја стратешки важних националних ресурса у руке странаца, увођење погубних „европских (антисрпских) вредности“ у систем културе и образовања, ћутање на све јаче бујање великоалбанског сепаратизма, деградација положаја српског радника и сељака, довођење „саветника“ који су пре само десетак година заговарали најстрашније злочине над српским народом, ….
Све су ово ствари због којих се у озбиљној, слободној, сувереној и правној држави одговара. Само се поставља питање да ли је Србија под Александром Вучићем таква држава? Одговор је јасан: Није!
Србија заправо већ скоро две деценије није држава која би почивала на демократском уређењу, правној регулативи, високом националном консензусу по питању свих кључних државних тема, економској и социјалној правди. Доласком жутог политичког картела на власт отпочето је свеукупно пустошење државе, распродаја највећих домаћих привредних потенцијала и планско уништавање кутлруног и духовног идентитета српског народа. Та политичка ерозија Србије није престала, како је било обећавано, доласком напредњачке клике на власт. Напротив, она је само настављена и још више продубљивана.
Није немогуће очекивати да ће будући председник, који ће помоћу одабира себи наклоњеног премијера и функције председника највеће владајуће странке де факто контролисати све гране државне власти у Србији, кренути даље, још јаче и још интензивније у гажењу српске државности и националних интереса српског народа.
Да ли заиста може да се каже: „Вучић ће као нови шеф државе Србију ослободити окупације, извести нас на прави пут. Он ће сада српском народу повратити пољуљано национално самопоштовање и свест, вратити достојанство Србији.“? Е, па не може.
Лако се може десити да ради даљег (привидног), економски поприлично скромног (трговинска размена Србије и Русије уопште не користи свој пуни потенцијал) одржавања добрих односа са Москвом и Пекингом Запад од Вучића затражи још веће уступке у погледу спољне и унутрашње политике.
Немојмо се чудити ако нас у догледно време задеси вест да је власт потписала „Бриселски споразум 2“ и тиме де јуре признала тзв. Косово, променом Устава легализовала НАТО окупацију Србије, чак увела санкције нашем главном стратешком савезнику-Руској Федерацији, Србију економски још више подредила штеточинској ЕУ, нашу децу дала на усвајање хомосексуалцима, а „заслужним грађанима“ прогласила Соњу Бисерко, Борку Павићевић, Наташу Кандић и све тако до самог Џорџа Сороша.
Ово би био корак даље у процесу геополитичке изолације Србије, њено распарчавање у корист Хрвата, Албанаца, Бошњака и посрнулог Запада који кроз невладине фондације Србима намеће своја решења.
Због свега наведеног је зато разумљив и оправдан гнев младих људи који су изашли на улице и траже ослобађање нашег јавног и медијског простора. Њима је доста „напредног једнопартијског система“, политике страначког запошљавања, све већег медијског мрака и све мизернијих услова за голи животни опстанак. Зато су изашли и траже прекид диктатуре, нормалну и функционалну државу.
Међутим, не треба заборавити да Срби, историјски, са протестима имају јако лоше искуство. Немало пута били смо само средство у рукама западних центара моћи да путем изманипулисаног народа створе немире у земљи и постигну свој циљ – довођење још сервилније политичке гарнитуре на власт него што је била претходна. Не треба заборавити да немире могу да искористе газде из Вашингтона и Брисела за додатну дестабилизацију нашег простора.
Захтеве за правдом и слободом, уколико су искрени и истицани без умешаности спољног, антисрпског фактора, треба подржати.
Данило Јакшић
ПАТРИОТ