– Иран не припада арапском свету, али јесте муслиманска и у ширем смислу блискоисточна земља, тако да се ваше питање у пуној мери може односити и на ову стару и велику државу, негдашњу Персију. Тешко је, међутим, одговорити без непрепоручљиво велике мере уопштавања. Србији, а и западном свету, којем нас помало поједностављено цивилизацијски прикључујете, својствено је неуједначено и, у целини, сразмерно површно и фрагментарно познавање арапског и блискоисточног простора, иако се о неким издвојеним аспектима у новије време зна неупоредиво више него раније. Књижевност и култура нису, нажалост, међу тим областима.
* Да ли то упознавање постаје нужност после мигрантске кризе која је захватила Европу?
– Овај феномен могао би се назвати изнуђеним упознавањем под притиском, при чему се европске земље грубо суочавају с трагичном људском димензијом несрећа које већ деценијама, добрим делом и услед одређених штетних западних политика, чине тужну и безнадну свакодневицу знатног дела муслиманског истока. Прибојавам се да изложеност продуженом мигрантском таласу на ширем друштвеном плану неће довести до бољег суштинског познавања и разумевања система вредности, колективне свести и културе муслиманских народа, већ до претежно инструменталног овладавања техникама дисциплиновања и контролисања нежељених придошлица. То је и логично и неизбежно, али не води ка успостављању истинског међуцивилизацијског дијалога, већ пре порасту онога што је уобичајено називати исламофобија, па и опште ксенофобије у Европи. Политички коректно и идеолошки осуђивати те „предрасуде“ нема никаквог смисла, јер су оне неминовна последица процеса који већ (пре)дуго трају, како на Западу тако и у исламском свету. Сви су и сви смо ту жртве… А људи су према другачијем и страном и у нормалним условима неповерљиви, што је у човековој природи.
* Због чега је, како се чини, на интересовање Запада за арапски свет више утицала актуелна мигрантска криза од „Арапског пролећа“, чије су се последице могле одмах наслутити?
– „Арапско пролеће“ се, ипак, дешавало подаље од животног простора Европе, иако је убрзо почело да га запљускује. Избеглице су, међутим, у европској авлији, на прагу и већ у кући, па је бурно самоодбрамбено реаговање Европљана више него разумљиво. А што се тиче последица тзв. „Арапског пролећа“, њихово реалистично спознавање, које је ток догађаја незаустављиво наметао свакоме ко уме и хоће да мисли својом главом, било је, нарочито у почетку, ометано и успоравано „задатим оптимизмом“ у погледу демократског потенцијала и прижељкиваних политичких исхода тзв. „Арапског пролећа“, који је западна пропаганда свим средствима некритички ширила.
* Да ли су и колико политика и повезивање ислама са радикализмом и тероризмом гурнули у други план арапску културу и цивилизацију и где је њено у данашњем свету?
– Политичка сфера је увек у погледу друштвене и медијске пажње атрактивнија од културно-цивилизацијске, а поготово ако је „политика“ повезана или посредована насиљем. Оно што је у конкретном случају бременито најтежим последицама јесте одвојеност, одсеченост највећег дела арапске и муслиманске омладине од сопствене, аутентичне арапске и исламске културе. О томе је убедљиво писао и рано преминули италијански социолог и политиколог алжирског порекла Фуад Халед Алам, чије се књиге „Глобални ислам“ и „Џихадиста из суседства“ срећом могу прочитати и на нашем језику. Млади с ампутираном димензијом аутентичне властите религијске и националне културе, изглобљени из окружења, лако подлежу зову радикализованог фундаменталистичког ислама сведеног на императив свеопштег џихада.
* Какав је положај Арапа који не припадају исламу – арапским хришћанима и шта је са њиховом културом традицијом?
– Њихов положај је изузетно тежак и они тихо, али масовно напуштају своју постојбину. Прети опасност да света Христова земља остане без хришћана! Дошло се у апсурдну ситуацију да старохришћанске заједнице, које су на Блиском Истоку постојале много пре појаве ислама, од стране већинских муслимана, посебно оних радикализованих, буду доживљаване и оптуживане да су „пета колона“ објективно постхришћанског Запада. А баш су Арапи хришћани били главни носиоци арапског културног препорода током XИX и почетком XX века.
* Колико су за образовање и информисање овдашње јавности важне књиге попут „Историје арапских народа“ Алберта Хуранија и „Оксфордска историја ислама“, чије друго издање треба да се појави на Сајму? Ви сте за обе писали поговор?
– Реч је о капиталним делима савремене историографије и исламологије. „Оксфордска историја ислама“, у редакцији угледног Џона Еспозита, доживљава друго издање. У међувремену је постала стандардни, готово енциклопедијски приручник за све оне који желе да чињенички поуздано и научно утемељено упознају историју и цивилизацију ислама, док се Хуранијева магистрална синтеза историје Арапа сматра једном од досад најуспелијих. Наравно, обе ове значајне књиге носе теоријска и методолошка обележја одређене исламолошке школе и начина мишљења, тако да се ради стицања потпуно уравнотежене представе о суштини тематике којој су посвећене, а поготово о њеном савременом стању и динамичном развоју, ваља обраћати и другим изворима знања. Додао бих да је сазнајно непроцењиво вредан, али и занемарен допринос који познавању арапског света може дати све већи број квалитетно преведених дела арапске уметничке и народне књижевности. Недопустиво би било, у овом контексту, не поменути обол неуморног прегаоца Српка Лештарића.
* Катедра за оријенталистику Филозофског факултета Београдског универзитета, прва на Балкану, ове године обележава 90 година од оснивања. Где је данашња српска наука данас кад је реч о исламском, посебно арапском свету?
– Овај значајан јубилеј прилика је да се објективно сагледају и оцене биланс и актуално стање наше универзитетске оријенталистике. Од времена кад је, у Европи високо уважени, професор Фехим Бајрактаревић ударио темеље научном проучавању муслиманског Истока на „Београдском универзитету“, постигнуто је много, али не и онолико колико се можда могло. Ако изузмемо арабистику, остале гране класичне оријенталистике – туркологија и иранистика, на „Универзитету“ су, нажалост, закржљале и неразвијене, па је утолико, као опомена, али и подстицај, важније то што је Иран ове године почасни гост Сајма књига. О правој исламологији је, иначе, тешко и говорити, јер се она нигде систематски не изучава и не предаје. Мислим, наравно, на исламологију која подразумева познавање језика, друштава и култура муслиманских народа, а не на ненаучно и површно апсолутизовање само једне, политичке димензије сложеног исламског феномена, без обзира на то што она, као једна од најбитнијих, у сагледавању целине никако не сме бити занемарена.
* Колика је реална моћ културне дипломатије и да ли би гостовање Ирана на Сајму књига могло да допринесе смањењу предрасуда и незнања о овој земљи изузетно богате прошлости и културе?
– Да је моћ културне, као сегмента јавне дипломатије велика, најбоље доказује баш пример Ирана, озбиљне државе која је, упркос политички мотивисаним настојањима да буде негативно представљена међународној јавности, управо делотворношћу добро осмишљене и адекватно организоване културне дипломатије успела да посвуда буде примана с уважавањем и радозналошћу. На оваквим примерима се може много научити.
Јелена Тасић, Данас