Естетско и морално ругло.
Огледало обезглављене Србије.
Рудник карактерних и физичких фекалија.
Једном речју – Ћациленд.
Дочекао ме у свом најрепрезентативнијем издању – оградом умазаном товатном масти, на коју сам се несмотрено наслонио.
И управо је та ограда најтачнији индикатор друштвене катастрофе, дериват од ког се могу опрати руке, али образ никада.
Уз асистенцију супруге и девојке која је случајно пролазила, успевам да обришем руке и део гардеробе у мери која ми омогућава даље кретање.
Из другог покушаја, пратећи једног од „логораша“, проналазим оптималан пут ка импровизованом насељу.
Легитимишем се домаћом и међународном новинарском легитимацијом пред двојицом полицајаца задужених за обезбеђење улаза.
Кажем да сам дошао да напишем текст о атмосфери међу „студентима који би да уче“.
Додајем и да, по закону, имам право да боравим на јавној површини, као и да су они дужни да ми омогуће неометан боравак.
Нисам сигуран колико се у Вучићевој Србији поштују упутства о поступању полиције према новинарима, али то ми је једина карта и играм на њу.
Прећуткујем да пишем за антирежимске, слободне медије.
– Сачекајте тренутак, морам да позовем – каже старији полицајац.
И тада – из жбуна, рупе или пукотине у зиду искаче књишки шаблон „ћака“ и без компромиса упада са питањем:
– Ко си ти? За који медиј пишеш?
– Нисам дужан да се представим никоме осим полицији – одговарам с нескривеним презиром у гласу и погледу.
– Немој звати. Не може да уђе – наређује униформисаном полицајцу, који по примљеној наредби одлаже телефон у џеп.
– Дајте ми број значке. Уклоните ово лице од мене и омогућите ми улаз. То вам је законска обавеза – кажем, фиксирајући поглед на полицијском службенику.
Он ћути, али „оно“ што је искочило не престаје.
– Не можеш да уђеш без најаве, а и тада само ако ти „МИ“ то дозволимо.
Ко су “МИ” у Србији?
Шака полумислећих створења, смештена у резерват највеће цивилизацијске срамоте XXИ века.
И шта је следеће?
Оградиће целу државу и све заточене интегрисати у један глобални Ћациленд!?
Одустајем.
Достојанство ми не дозвољава да се спуштам на ниво бесмислене расправе.
Ко је још успео глупом да објасни да је глуп?
Узимам супругу за руку и настављамо према „Москви“.
– А шта овако смрди? – упита ме слободном руком прекривајући нос.
– Карактери, Милице. Помешани са Тои-Тои тоалетима, симбиоза према којој септичка јама делује као поље лаванде.
Давор Цицовић за портал Патриот