Имања на којима смо рођени зарастају у коров. Срамимо се зноја који је од њих правио дом. Срамимо се балеге, блатњавих чизама, пастирске фруле. Не зато што су прљаве, већ зато што нас подсећају на оно што смо престали да будемо.
Желимо ципелу, презиремо опанак.
Желимо пластику, гадимо се дрвета.
Мајонез нам је бољи од кајмака.
Авокадо од јабуке.
Змије нам гризу успомене. Пацови се легу у креденцу из ког смо као деца појели прву коцку шећера.
Тражимо кич, силиконе, Дубаи, стаклене куле и телефонске прозоре без душе. Да нас гледају. Да виде како смо успели. Како смо горди. Како позирамо са кавијаром и бербом из ’79, не знајући ни шта пијемо ни зашто.
Купујемо пет дана Египта за хиљаде евра. Не због уживања, већ због Инстаграма. Да оставимо траг на екрану.
А онда кукамо. Како је сељак безобразан. Како је трешња скупа. Како јаје кошта више од паштете.
Бићемо гладни хлеба.
Умираћемо са утробама разваљеним ГМО храном и самљубљем.
И молити за дан кад ћемо поново научити да чучимо над земљом и да нас није срамота.
ДАВОР ЦИЦОВИЋ
Текст редакцији Патриота послао Давор Цицовић