Гледано кроз дуг временски хоризонт, српски народ се преселио на север и запад, остављајући јужни део некада српских етничких простора. Овакво померање читаве популације је врло ретко, мада је интересантан пример померања Јермена који су у једном периоду своје историје чак имали државу на обалама Медитерана, док је свежији пример Пољске која се практично преселила 200 километара са истока на запад после Другог светског рата
Тенденција снажног померања српског становништва почела је са турском окупацијом, када се православно становништво североисточне Србије и Источне Херцеговине (укључујући и Црну Гору) пресељавало у тзв. Kрајине Османске и Хабзбуршке империје. Првенствено је реч о територији данашње БиХ, Хрватске и јужног дела Војводине.
Српска православна црква, која је обезбедила гаранције за верска права Срба, била је одлучујући фактор у одржавању српског националног наратива. Незаобилазна је улога првог (пећког) патријарха СПЦ, који је био брат Мехмед-паше Соколовића, великог везира (нека врста премијера) Отоманског царства. Обезбедивши обнову Српске православне цркве и велику територију под њеном надлежношћу, он је створио услове за одржавање и чак ширење српског наратива у једном од најтежих раздобља наше историје.
После Kарловачког мира 1699. велики део територије Отоманског царства уступљен је Бечу, укључујући подручја насељена Србима. Препознајући значај овог становништва као чувара граница, Аустрија је пристала да призна права Срба, који су је у великом таласу населили, посебно 1690. (Велика сеоба), остављајући подручја на Kосову и делове централне Србије практично ненасељеним. Током 18. века територије данашње централне Србије, првенствено њеног западног дела, углавном су насељаване из Источне и Старе Херцеговине (те се популација централне Србије ушестостручила). Правац кретања је поново био са југа на север.
Следеће столеће обележиће три важна демографска процеса за Србе. Први и најважнији био је развој српске државе са којим је ишао снажан пораст становништва, али и етничка хомогенизација. Други важан догађај био је када је Турска изгубила Босну и Херцеговину, што је утицало на етнички састав становништва у корист Срба, који први пут постају релативна већина у тој покрајини. Трећа тенденција била је негативна за Србе, јер је од почетка 19. столећа удео српског становништва на подручју данашње Војводине константно опадао због сталних имиграционих таласа Немаца и Мађара.
Двадесети век доноси стварање Југославије која је подстакла снажну миграцију Срба, нарочито према престоници. Kомунистички режим од 1945. утицао је на додатну миграцију Срба, који су напуштали Хрватску, БиХ и Kосово.
Распад Југославије током деведесетих створио је нову реалност, додатно подстичући етничку хомогенизацију у готово свим републикама и покрајинама СФРЈ. Прилив Срба из Хрватске, Федерације БиХ и са Kосова повећао је српску већину у Војводини, централној Србији и РС. Са друге стране, присилна емиграција из истих провинција снажно је смањила удео Срба на тим територијама.
Пример Црне Горе где је етничка структура хетерогенија него током СФРЈ специфичан је и доминантно повезан са раздвајањем неке врсте заједничког црногорско-српског националног наратива. Под условом да се негирање српског наратива у Црној Гори не обустави, што је реална процена познајући политички кредо руководства те земље, као и дела опозиције, очекивано је да се процес десрбизације Црне Горе настави.
Супротан тренд евидентан је у БиХ. Наиме, БиХ је једна од ретких држава у свету која нема јединствен наратив који прихвата огромна већина становништва. Индикативно је да је током СФРЈ једини заједнички наратив за све три нације у БиХ био југословенски, док су напори Аустроугарске, као и Високог уреда за имплементацију мира да формирају једну нацију или наратив у БиХ били потпуно неуспешни.
Промене територија
Двадесетак година након Другог српског устанка дошло је до проширења територије под контролом власти у Београду. Док је подручје Kнежевине Србије између 1815. и 1833. године покривало непуних 24.000 км2, припајањем шест нахија које је Kарађорђе ослободио током Првог устанка (које су обухватале 14.180 км2) подручје под контролом Србије повећало се на скоро 38.000 км2. Друго проширење догодило се заједно са признавањем пуне независности земље 1878, када су Србији додата још четири јужна региона, што је повећало територију земље на преко 48.000 км2. Током два балканска рата 1912/13, Kраљевина Србија је скоро удвостручена, али је само део анектираних области остао под контролом Београда данас. Ради се о територији јужне Србије (6.620 км2), што је пре свега данашњи Санџак, укључујући Прешевску долину. Потом је 1919. дошло до анексије општина Димитровград и Босилеград, са делом општине Неготин (који заједно имају површину од 1.547 км2). Ако на то подручје од око 56.000 км2 додамо северну српску покрајину (21.506 км2), онда долазимо до територије која је данас ефективно под контролом Београда (77.474 км2).
Друга територија коју фактички контролишу Срби је она по контролом званичне Бањалуке. Реч је о Републици Српској која има, према катастру, површину од 24.617 км2. Све заједно, у 2018. две владе ентитета са српским именом контролишу површину од 102.091 км2, не рачунајући Дистрикт Брчко (497 км2), који је у власништву и РС и Федерације БиХ. Ова комбинована територија је већа од Социјалистичке Републике Србије (88.361 км2) или посткумановске Србије (око 88.000 км2). Са друге стране, она је неупоредиво мања ако је упоредимо са територијом под фактичком контролом Срба између два светска рата, посебно од августа 1939. до априла 1941, која је износила око 166.000 км2, а коју је Влада у егзилу планирала као српску федералну јединицу трипартитне демократске Југославије (заједно са Бановином Хрватском и Бановином Дравском). И фамозни никада потписани Лондонски уговор из 1915. нудио је Србима знатно већу територију. Међутим, очекујући победу Антанте, а не сањајући да ће комунисти са антисрпским концептом организације земље икада преузети власт, Пашићева влада је, показало се исправно, проценила да ће на крају рата добити више. Подручје под данашњом контролом Срба је смањено и у поређењу са етничким територијама (општине са српском већином посматране заједно) у бившој Југославији.
У Војводини је процес етничке хомогенизације спор али константан. Према попису из 1921. Срби су чинили само 34% становништва, али су удвостручили свој удео, на тачно две трећине, по попису 2011. године. Веома спор процес етничке хомогенизације дешава се и у централној Србији, док је раст удела Срба у РС вероватно најбржи. Може се проценити да најмање 90% укупног броја становника РС чине Срби, имајући у виду податке о рођењу, смртности, броју основаца по нацијама, као и изборне резултате, што се знатно разликује од официјелних података са пописа 2013, по којима је удео Срба у РС био 81,5%. Трендови указују да је удео несрпског становништва у РС у сталном паду и врло је вероватно да све 64 општине РС имају српску већину.
У Србији број општина са мађарском, бошњачком, албанском, словачком и бугарском већином (апсолутном и релативном) јесте 19 од 170. Међутим, демографски трендови указују да ће њихов број пасти у наредних десет година на 17, што је тачно десетина.
Ово није специфичан процес, већ правило када се посматра источна Европа (нпр. снажан пад удела Мађара у Румунији и Словачкој). Искључујући Југославију, та тенденција је почела након Првог светског рата, а на њу је снажно утицала присилна миграција након Другог светског рата. У СФРЈ је стварање савезних република било главни фактор који је подстакао исте тенденције. На пример, учешће Срба у свим југословенским покрајинама, осим у Војводини и централној Србији, опадало је, док су слични трендови били карактеристични и за Хрвате, али не и за Албанце.
Недељник