1135. У Kордоби у Шпанији рођен Мојсије Мајмонд, најзначајнији јеврејски филозоф Средњег века и један од најпознатијих лекара свог доба. Његова дела преведена на многе језике и утицала на јеврејску филозофију и средњевековну сколастику.
1746. Рођен шпански сликар Франсиско де Гоја. Kао дворски сликар од 1786. насликао чувене портрете чланова краљевске породице, дворана и угледних личности.
1814. Британци и њихови савезници у рату против Наполеона Бонапарте тријумфално ушли у Париз.
1842. Амерички лекар Kрафорд Лонг први пут употребио етар као анестетик приликом хируршке интервенције у болници у Џеферсону у Вирџинији.
1853. Рођен холандски сликар Винсент ван Гог, један од највећих уметника XX века, чије је дело пресудно утицало на стварање новог ликовног израза у европском сликарству. Славу стекао постхумно. Несхваћен и непризнат за живота, у дубокој депресији извршио самоубиство 29. јула 1890.
1856. У Паризу мировним уговором окончан Kримски рат Русије и Отоманског царства, вођен од 1853.
1863. Принц Вилијам, млађи син данског краља Kристијана ИX, постао краљ Грчке као Џорџ И.
1867. Сенату САД поднет уговор о куповини Аљаске од Русије. Територија од милион и по квадратних километара купљена за 7,2 милиона долара, око два цента по јутру земље. Аљаска 1912. званично проглашена за територију САД, а 1959. постала 49. држава САД.
1894. Рођен руски конструктор авиона Сергеј Иљушин, који је током три деценије конструисао више од 50 типова авиона. Посебно познат по оклопном јуришном авиону „Ил-2“, за потребе совјетског ратног ваздухопловства у Другом светском рату.
1912. Уговором Француске и мароканског султана Мароко као протекторат прикључен француским колонијалним поседима.
1945. Совјетска армија у Другом светском рату заузела пољску балтичку луку Данциг.
1950. Умро француски политичар и државник Леон Блум, вођа Социјалистичке странке од оснивања 1920, први социјалиста премијер Француске. Предводио владу Народног фронта од 1936. до 1937. После немачке окупације Француске у Другом светском рату одведен у Немачку, где је био затворен у логорима “Бухенвалд” и “Дахау”. По завршетку рата поново премијер 1946. и 1947.
1967. НАТО затворио војне штабове у Француској пошто је председник Шарл де Гол одлучио да повуче земљу из тог западног војног савеза.
1972. Велика Британија ставила Северну Ирску под директну британску управу. Суспендован северноирски парламент и влада Унионистичке странке Брајана Фокнера.
1973. Повлачењем последњих америчких трупа и слобађањем заробљеника формално завршено војно ангажовање САД у Вијетнаму.
1979. Иранци на дводневном референдуму убедљивом већином изгласали успостављање Исламске републике.
1981. У Вашингтону извршен атентат на председника САД Роналда Регана.
1986. Умро амерички филмски глумац Џејмс Kегни, који се прославио улогама у криминалистичким филмовима. Добитник “Оскара” за филм „Јенки дудл денди“.
1987. Слика Ван Гога „Сунцокрети“ продата на аукцији у Лондону за 39,7 милиона долара.
1997. У бомбашком нападу током политичког скупа у главном граду Kамбоџе Пном Пену убијено 10 и повређено више од 100 особа, међу којима водећи камбоџански опозициони политичари.
2000. Новинари, издавачи и организације за очување слободе медија из целог света у Бриселу покренули кампању за одбрану независних медија и новинара у Србији, који су се нашли на удару режима председника Југославије Слободана Милошевића.
2000. Умро бивши аустријски председник Рудолф Kирхшлегер. За председника Аустрије биран два пута између 1974. и 1986. и био први аустријски председник који није био члан неке политичке партије.
2002. У 102. години умрла мајка британске краљице Елизабете II.
НАПОЛЕОН I БОНАПАРТА
Француски војсковођа, државник и цар, рођен 15. августа 1769. на Корзици у граду Ајачију, други је син Карла Бонапарте и Летиције Рамолино. Проистекао из нижег корзиканског племства, блиског Француској, војно образовање стекао је у Бријену и Паризу. Постаје поручник артиљерије 1785. За време Француске револуције изјаснио се као јакобинац. Као артиљеријски капетан истакао се 1793. при опсади Тулона који су држали ројалисти и Британци. Неко време је провео у затвору после пада Робеспијера. Захваљујући Барау, којем је помогао да угуши ројалистичку побуну 13. вендемијара (5. октобра 1795) у Паризу, добио је заповедништво над француским снагама у походу на Италију, неколико дана пре венчања са Жозефином де Боарне. У бриљантној италијанској кампањи (1796-1797) однео је више победа над аустријском војском. Да би га удаљили од Париза, Директоријум му поверава команду експедиције у походу на Египат (1798-1799) која има за циљ да пресече Енглезима пут у Индију. Победио је мамелучку коњицу у бици код пирамида, али су му Британци уништили код Абукира. Обавештен о унутрашњим и спољашњим тешкоћама кроз које Француска пролази, враћа се у Париз и заједно са Сијеом организује заверу против Директоријума.
Државним ударом од 18. бримера (9. новембра 1799) Бонапарта је преузео власт у земљи. Најпре је вршио дужност Првог конзула, а затим је проглашен за доживотног конзула, с правом да именује свог наследника (1802), умиривши буржоазију учвршћивањем дотадашњих француских освајања. На унутрашњем плану спроводи национално помирење (крај шуанског покрета, фебруар 1800), склапа конкордат с папом (јул 1801), даје амнестију емигрантима (април 1802), реорганизује, односно централизује администрацију, правосуђе и финансије, завршава писање законика (Cоdе Civil – Cоdе Nаpоlèоn) и даје полет економији. На спољашњем плану, приморава Аустрију на мир (споразум у Линевилу, 1801) а са Великом Британијом склапа мир у Амијену (1802) чиме се завршава десет година ратовања у Европи. Ројалистичка завера Кадудала (1804) пружа му изговор за захтев Сенату да га прогласи царем Француза, што је Сенат и учинио 18. маја 1804. Папа Пије ВИИ долази у Париз да га крунише (2. децембар 1804) под именом Наполеон I. Цар се окружио новим племством. 1805. прогласио се и за краља Италије.
Пошто је обезбедио превласт у Европи, Наполеон наставља са политиком освајања. На челу Велике армије хвата се у коштац са моћним европским силама. У безуспешном рату против Велике Британије наметнуо је 1806. континенталну блокаду која је имала за циљ да уништи британску трговину. У рату против треће коалиције однео је бриљантну победу над руско-аустријском војском код Аустерлица (2. децембар 1805) и присилио Аустрију на Пожунски мир (Аустрија губи Венецију, Далмацију и Тирол). Свог брата Луја Бонапартеа поставио је за краља Холандије, а зета Мира за краља Напуља. Од немачких држава основао је 1806. Рајнски савез. У рату против четврте коалиције победио је пруску војску код Јене (1806). После победе над Прусијом 1807. основао је Краљевину Вестфалију (са својим братом Жеромом као краљем) и Варшавско Војводство. Исте године (1807) склапа у Тилзиту савез са руским царем Александром I. После инвазије на Португалију и Шпанију, на шпански престо поставио је 1808. свога брата Жозефа. У новом рату против Аустрије 1809, у коме је поразио њену војску код Ваграма, принудио је миром у Шенбруну да се одрекне Салцбурга, Трста, Истре, Ријеке и дела Хрватске до Саве. У периоду 1809-12. непосредно или посредно (преко својих марионетских владара) доминирао је целом Европом. После развода са Жозефином, са којом није имао деце, оженио се 1810. аустријском надвојвоткињом Маријом Лујзом, кћерком аустријског цара. Рођење његовог сина, краља Рима (будућег Наполеона II), 1811. означава врхунац моћи царства.
Упркос успесима, основе Наполеоновог царства су крхке, а цар се сусреће са растућим тешкоћама: народна побуна у Шпанији (2. мај 1808) коју није успео да угуши а економска криза и супротстављање цркве после хапшења папе (1809) у Француској. Наполеонов поход на Русију 1812. представља коренит обрт: Наполеон је ушао у Москву, али су је Руси запалили, тако да је његова армија убрзо била приморана на повлачење током којег је десеткована услед хладноће, глади и непрестаних напада руске војске и партизана. После пораза у Русији против Наполеона је 1813. створена нова, шеста коалиција европских држава (Русија, Велика Британија, Аустрија, Прусија, Шведска, Шпанија, Португалија, Сардинија и Сицилија) а у земљама под његовом влашћу почели су ослободилачки ратови. Наполеон је ипак однео још две победе над савезницима код Лицена и Бауцена, а онда је поражен од савезника у тродневној „бици народа“ код Лајпцига (16-19. октобар 1813). Пошто је одбио понуђене му услове да ограничи своју владавину на територију Француске, савезничке војске су почетком 1814. упале у Француску, напредовале, иако је Наполеон покушавао да их задржи, и 31. марта 1814. заузеле Париз. Наполеон је приморан да абдицира у Фонтенблоу (6. априла 1814) и прогнан на острво Елбу, коју је добио као кнежевство. Одатле бежи неколико месеци касније и успева да поново успостави власт у Француској која је трајала сто дана, 20. марта 1815. После битке код Ватерлоа (18. јуна 1815) у којој је претрпео одсудан пораз од удружених британских, пруских и холандских снага Наполеон је поново приморан да абдицира. Прогнан на острво Света Јелена, диктира своје мемоаре Лас Казу. На Светој Јелени је и умро, од рака желуца, 5. маја 1821, а његови посмртни остаци су пренети у Француску 1840. и смештени у Дому инвалида.