Ступањем на дужност председника Србије, и реално мањим званичним овлашћењима, Александар Вућић се долазећи на посао суочио са празним календаром. Ако тог дана нема неког залуталог амбасадора са акредитивима, или неке доделе ордења, пред њим је практично празан радни дан. Kако би се тај дан некако испунио председник Србије је одлучио да нема тог значајног или мање важног догађаја коме неће присуствовати: роштиљијада, сајам шљива, сајам витештва, отварање робне куће, посете фабрици, састанак са ММФ-ом, проблеми малинара, дипломатски скандал с Македонијом… Можете рачунати да ће Вучић лично пресећи сваку врпцу, пипнути сваки ашов и обрати сваку шљиву. А ако сте којим случајем пропустили потпис испод слике на телевизијским екранима, тешко бисте погодили да Александар Вучић више није премијер већ „само“ председник Србије.
Главни уредник новине „Данас“ Драгољуб Петровић примећује да се Александар Вучић не понаша само као председник и премијер, „већ и као тренер фудбалског клуба Црвена Звезда – који му посвећује победе – јер и њих изгледа саветује како да играју и коју тактику да употребе на међународним утакмицама“.
Радикалска памет
Уставна овлашћења председника Србије врло су јасна, али су исто тако подложна и креативним тумачењима. Стога је тешко повући границу када креће кршење уставних надлежности. У сваком случају, утврђивање и вођење политика је надлежност српске владе. Ако се као пример узме недавна дипломатска криза са Македонијом, када је председник Србије преговарао са премијером Македоније, српска премијерка Ана Брнабић је оправдање за свој статус посматрача пронашла у одредби Устава Србије која каже да „председник представља Србију у земљи и иностранству“.
Владимир Милутиновић, уредник интернет-портала „Двоглед“, каже да та ситуација наравно не може да се подведе под ту одредницу и да је кршење устава ако ви присвајате ингеренције других грана власти: „Ја бих рекао да је то нека врста радикалске памети – где све може да вам значи било шта и где све можете да изврнете наопако. И на тај начин се потпуно негира дух устава.“
Kриза са Македонијом представљала је само кулминацију немешања премијерке у свој посао. На скоро свако питање о спољној политици земље или није имала мишљење, или се позивала на председника Србије Вучића и министра спољних послова Дачића. А „неко посебно мишљење нема ни о томе како звучи полемика о питању Kосова“. Да ли је на тај начин премијерка оправдала статус Вучићевог фикуса на месту премијера? Драгољуб Петровић сматра да би ипак требало признати да би Вучић у фикус претворио и некога ко је јача политичка фигура од Ане Брнабић: „Свако би временом постао фикус на том месту. То је просто ботаника Вучићеве власти. Пошто сам себе доживљава као врховног команданта свега – од фудбала, до војске и роштиљијаде – он не дозвољава да се било који функционер истакне или угрози његову популарност.“
Путујући медијски караван
Вођен логиком како нема тог ситног догађаја које камере ружичастих телевизија неће претворити у историјски сусрет епских размера, председник Србије роковник је испунио и председничким и премијерским обавезама. Kада саберете те две врсте обавеза добијате двадесетчетворочасовни путујући медијски караван и конференције за штампу на којима се говори о свему осим о шљивама и роштиљу. Драгољуб Петровић стога примећује да се Вучић појављује на местима на којима га није било док је био премијер и да је сада практично у још већој медијској офанзиви: „И онда на свим тим дешавањима прича о свему: економији, Европској унији, отварању фабрика, ауто путевима или о нападима медија на њега.“
Ми смо и раније, у време Бориса Тадића, имали ситуације да се неке ингеренције пребаце на председника Србије, али сада се Вучић веома комотно понаша као премијер, каже Владимир Милутиновић. „Нема никакве дилеме да се у том смислу и Ана Брнабић, на неки начин, може посматрати више као први потпредседник владе. Она је задужена за одређене ствари, вероватно за тај ИТ сектор, и ништа друго нити води или координира, или води било какву политику“, сматра Милутиновић.
Заборављени Вучић?
Један од разлога председникове ‘роштиљам код Икее у Србији под шљивама’ медијско-политичке офанзиве може бити и зебња да су западни партнери заборавили на Вучића. Можда би и ту требало тражити разлоге за изненадне регионалне напетости које се, након мало драме, успешно решавају, а Вучић поново потврђује статус регионалног стуба стабилности. Чињеница да су формати бројних регионалних и европских иницијатива предвиђани за премијере држава и да се на такве скупове и сусрете председник Србије не позива, очито није нешто што Александар Вучић одушевљено прихвата.
Драгољуб Петровић мисли да су странци „свесни да је Вучић адреса на коју би се требало јавити ако нешто желите да спроведете, а да је евентуално заобилажење Вучића више ствар протокола. Можда је на почетку изгледало као да он има комплексе што га нема свуда, али сада га има све више и на скуповима на које га нико није ни звао“. Владимир Милутиновић оцењује да је Вучић наш проблем и да „Европа нема никакав проблем са Вучићем, нити ће га имати. Моје мишљење је да Вучићев дан изгледа потпуно исто као кад је био премијер – осим што не седи на седницама владе“.
Дојче веле