Kрајем 1914. године Србија се суочила са једним много опаснијим непријатељем од Аустроугара – епидемијом пегавог тифуса. Центар заразе било је Ваљево, „град мртвих“ где је у најтежој фази дневно умирало од 50 до 100 болесника. Земљи измореној ратовима, осиромашеној и самој била је потребна помоћ и свет је реаговао!
Број умрлих од пегавог тифуса у Србији крајем 1914. и почетком 1915. никада није тачно утврђен. Неке процене говоре да је за непуних шест месеци болест убила више од од 150.000 људи – знатно више него у свим претходним биткама и офанзивама Аустроугарске војске.
Центар епидемије било је Ваљево, град у коме су се на улицама мешале стотине хиљада избеглица, заробљеника, војника, рањених, болесних и здравих стварајући тако невероватно погодно тло за ширење заразе.
Држава мртвих
едном када је епидемија избила изгледало је као да јој се није могуће одупрети тим пре што се о природи пегавог тифуса веома мало знало у светској стручној јавности, а међу српским лекарима још мање. Није било вакцина, лекова ни превенције. Сви су били подложни и свако је могао да се зарази!
То су на сопственој кожи прво отркили лекари. О хиљадама заражених у ваљевској болници бринуло је свега 26 доктора. Од њих епидемију је преживело петоро.
Србија је била на умору и власт није имала избора него да тражи помоћ. Почетком 1915. влада је упутила позив светској јавности и убрзо су у Србију стигле медицинске екипе, лекари и болничари добровољци из Шкотске, Русије, САД, Француске…
Из Енглеске је са својим тимом стигао Вилијам Хантер, лекар консултант британске Источне команде у Првом светском рату и пуковник чије ће име заувек остати познато као име човека који је успео да заустави страшну епидемију тифуса у Србији.
Борба за опстанак
– У наметнути рат 1914. српска здравствена служба кренула је с око свих 450 расположивих лекара у земљи – написао је Вилијам Хантер у студији о епидемији пегавог тифуса у Србији годинама касније.
Хантер је одмах схватио суштину болести – тифус се лако преносио, опасно брзо ширио и још брже убијао. Српски лекари, иако су давали животе да спрече опаку болест, једноставно нису имали ни средстава ни знања да јој стану на пут.
Зато је кренуо са радом и ускоро осмислио један потпуно нови изум – Хантерово или српско буре, импровизирану направу за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију.
Србија је била на умору и власт није имала избора него да тражи помоћ. Почетком 1915. влада је упутила позив светској јавности и убрзо су у Србију стигле медицинске екипе, лекари и болничари добровољци из Шкотске, Русије, САД, Француске…
Из Енглеске је са својим тимом стигао Вилијам Хантер, лекар консултант британске Источне команде у Првом светском рату и пуковник чије ће име заувек остати познато као име човека који је успео да заустави страшну епидемију тифуса у Србији.
Борба за опстанак
– У наметнути рат 1914. српска здравствена служба кренула је с око свих 450 расположивих лекара у земљи – написао је Вилијам Хантер у студији о епидемији пегавог тифуса у Србији годинама касније.
Хантер је одмах схватио суштину болести – тифус се лако преносио, опасно брзо ширио и још брже убијао. Српски лекари, иако су давали животе да спрече опаку болест, једноставно нису имали ни средстава ни знања да јој стану на пут.
Зато је кренуо са радом и ускоро осмислио један потпуно нови изум – Хантерово или српско буре, импровизирану направу за стерилизацију, дезинфекцију и дезинсекцију.
„Српско буре“ се лако правило и задало је снажан ударац зарази. Једном када је почело да се масовно примењује број новооболелих се драстично смањио, а епидемија је ускоро престала.
Али Хантер је ишао и даље. Предложио је привремено обустављање целокупног железничког саобраћаја и оснивање карантинских и дезинфекционих станица на железници. Саграђена је станица за дезинфекцију у Младеновцу, а направљен је и посебан воз за дезинфекцију и вакцинацију.
Воз је ишао са севера на југ Србије, заустављао се и онда су ту довођени војници за вакцинацију против колере и комплетну дезинфекцију тела и одеће.
Херој коме данас не знамо ни лик
Све ове мере, екстремне у очима традиционално неповерљивих Срба, дале су резултата. Вилијам Хантер успео је да сузбије пегави тифус. Студију „Епидемија пегавог тифуса и повратне грознице у Србији 1915“ написао је 1920. али је књига код нас објављена тек прошле године.
Хантер је за свој допринос победи болести вишеструко награђен. Био је носилац британског витешког ордена и српског ордена Светог Саве за заслуге у рату.
– Епидемија пегавог тифуса у Србији била је најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји – написао је у својој књизи овај научник коме Србија дугује живот.
Доктор Вилијам Хантер умро је 13. јануара 1937. године. До краја живота био је цењен и поштован у целом свету. У Србији, нажалост, заборављен толико да данас не постоје ни сачуване фотографије овог човека.
Дневно