Др Драган Петровић: Вучић и странци спречавају формирање великог патриотског блока који би „одувао“ режим!

О стању на српској десници, о Вучићевом режиму и медијским манипулацијама, изборима у Црној Гори, Доналду Трампу, и односима Србије и Русије, разговарали смо са др Драганом Петровићем.

• Како сте и чиме се тренутно бавите? Видимо на Вашим фејсбук објавама доста слика из Русије. Шта кажу Руси на ове наше балканске проблеме?

– Припремам за штампу део своје друге одбрањене докторске дисертације „Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941“, који је добио средства на Конкурсу за научне монографије Министарства просвете и науке под насловом „Краљевина Југославија и СССР 1935-1941“. Такође дотерујем своју трећу (последњу) докторску дисертацију „Француска политика у Југословенској кризи 1991-2000“ у области Политичких наука.

У Русији сам у овој календарској години био два пута у мају (десет дана) и сада у септембру-октобру (20 дана). Оба пута сам прво учествовао на међународним научним скуповима који су се одвијали на броду који је крстарио по Волги и обилазио низ места по средњем и северном Поволожју; дакле поред научног имали су и туристички карактер. Поред тога оба пута сам држао предавања студентима у Нижњем Новгороду и Књегињину – Нижњеновгородски државни универзитет – Економски факултет. Сада у октобру сам одржао и предавање на Московском Универзитету.
Руска интелектуална елита са којом сам имао прилике да контактирам је наклоњена Србима, а многи се питају зашто смо у таквој кризи задњих година и зашто званични Београд води тако конфузну политику. Људи из дипломатског кора су одлично обавештени и разумеју прилике. Када је реч о обичном народу он нас симпатише, али степен информација и сазнања осцилира, тако да чак постоје поједине особе које само знају ко смо (православни Словени блиски њима Русима), па до тога да пажљиво у штампи и публикацијама прате историјске и савремене догађаје на Балкану и позицију Срба. Но заједничко за све је општа симпатија за Србе на свим нивоима, без обзира на друштвену позицију, материјални статус и степен образовања, бар што се тиче етничких Руса који представљају око 80% целокупног становништва Руске федерације.

• Недавно су били избори у Црној Гори. Србија је оптужена да се са њене територије убацила терористичка група, дакле посредно је Србија оптужена од стране Миловог режима да је извозник тероризма. Реакција са српске стране је била млака и никаква, како ово коментаришете?

– Прво хајдемо са неспорним стварима. Режим у Црној Гори који је несмењив већ две деценије апсолутне личне Ђукановићеве власти, (од поделе ДПС јесени 1996., односно од иначе крајње сумњиве победе на председничким изборима Ђукановића у јесен 1997.) и пре тога још нешто мање од деценије у оквиру тадашњег заједничког ДПС са Булатовићем, – дакле укупно тек нешто мање од три деценије (јануар 1989.) је Мило у континуитету на власти.

Последњих годину, две, дошао је у изузетну и вишедимензионалну кризу своје владавине, додатно након афере снимак, очигледних и различитих злоупотреба, најдиректнијег сврставања уз политику САД, практично необјављеног рата Русији, економским проблемима, где је на првом месту презадуженост државе, напуштање од стране вишегодишњег коалиционог партнера Кривокапића. Ђукановић уз све те минусе покушава не само да се махинацијама задржи на власти, већ и да нелегитимним средствима прогура две фундаменталне ствари које би дефинитивно довеле Црну Гору у наручје атлантистичке концепције и омогућавале и најмрачније концепте не само брисања миленијумског српског идентитета, већ и затомљавање преосталог дела српског народа који уз све (геноцидне?) притиске још постоји у њој. То је покушај увлачења Црне Горе у НАТО ван референдума, где би по Ђукановићу зато била довољна проста већина у парламенту, јер до оне референдумске чак ни он не би могао доћи, имајући у виду да улазак у Алијансу не подржавају ни сви гласачи ДПС, и друго нацрт закона о верским заједницама који је директно уперен против есенције Митрополије Црногорско-приморске односно Српске православне цркве, која се тим замишљеним променама жели развластити као озбиљна и суверена црквена организација, одузети јој најзначајнији део имовине, ударити на њен идентитет, и фаворизовати фантомска и канонски у свету православних хришћана непризната тзв. Црногорска православна црква.
Режим у Београду, персонификован у Вучићу, ништа није чинио све ово време да помогне снажној опозицији у Црној Гори, која је највећим својим делом и просрпска. Чак шта више сарађује и помаже Ђукановића. Рецимо, када су били председнички избори пре две године у Црној Гори и тадашња широка коалиција просрпски Демос и његов кандидат Лекић покраден у иначе потпуно изједначеном резултату, за кога је режим тврдио да има минималну предност и победу Вујановићу, и настала криза непризнавањем од стране опозиције резултата и демонстрација, званични Београд је послао министра спољних послова Мркића да честита Вујановићу и Ђукановићу на победи, што је жалосно. За време драматичних дешавања у Црној Гори од јесени прошле године када је Ђукановић тукао демонстранте у изразито масовним протестима опозиције, као у случају 24. октобра, медији у Србији су прећуткивали истину и уопште су слабо извештавали одатле, да не говоримо да није даван никакав простор већ само тамне фрагментарне слике о опозицији и стварним догађајима тамо.

У том правцу најновије догађаје које наводите, можемо посматрати у оквиру свега напред наведеног што указује на сумњу у даљњу сарадњу и подршку Вучића Ђукановићу. То се уклапа у општу политику званичног Београда под Вучићем, не само према нама у Србији, већ и по питању неподржавања Референдума у Српској, политици према Црној Гори, и што је посебна жалост и што сам могао да се уверим када сам пре месец дана био на северу Косова и Метохије и према КиМ.

• Над Србима у Црној Гори се спроводи идентитетски геноцид, који је по последицама раван физичком. Патриотска опозиција и покрети у Србији су по том питању млаки готово као и власт, зашто је то тако?

– Власт се према томе катастрофално понаша, а слажем се са Вама да се можда тек нешто коректније држи тзв. „проевропски део опозиције“ попут разних фракција бивше ДС, док је ЛДП још гори. Баш по том питању сам имао један дуел о дешавањима у Црној Гори прошле седмице на Коперникус 1 са чланом Председништва те странке извесним Жујовићем (несретник – наводно се изјашњава као Србин из Бијелог Поља, сада живи у Београду, а подржава антисрпског Ђукановића и у оквиру ЛДП води антисрпску политику у Србији, а као из четничке је породице па га сада Чеда Јовановић гура у све медије).

https://www.youtube.com/watch?v=zvh-gnN4oko

Међутим то се не односи на досадашњи ДСС и на Двери, као ни на радикале и бројне патриотске организације које нису у Парламенту, а њима је близак највећи део јавног мњења у Србији упркос медијској дезинформацији по овом питању. То се може једино тумачити, дакле и понашање режима и самог Вучића пре свега, поједноствљено речено тиме да су им газде исте, дакле као и Ђукановићу, односно атлантистичка политика, јер би суверена власт у Србији морала да води свакако другачију политику према Црној Гори, и у сваком случају не би смела да подржава овај антисрпски режим, који је уз то и корумпиран, неефикасан и недемократичан, уз то што поткрада изборе и одавно је изгубио легитимност.

• Како уопште помоћи Србима у Црној Гори?

– Док се не промени власт, јер званични Београд много тога може да учини, патриотске организације, потом појединци који имају неку улогу у јавном животу (уз сву затвореност медија у Србији),  али и грађани редом, могу да дају неки свој допринос, свако на свој начин, укључујући интернет макар у информисању јавности. Ја сам писао за Сведок и неке друге листове о овој теми у протеклој години од како се криза у Црној Гори додатно распламсала (раније такође, између осталог и у научној сфери, издвојићу књигу објављену са колегом Станковићем још 2006, „Заједничка држава Србије и Црне Горе“, Института за политичке студије, где смо презентовали стратешке разлоге за заједничку државу који и данас постоје за ове две традиционалне српске државе, чак и ако занемаримо да смо један народ, а и у многим другим мојим радовима и књигама то питање је третирано, између осталог и у „Геополитици Балкана“, (Институт за међународну политику и привреду, 2014).

Гостовао сам више пута на Српској ТВ у Подгорици, ево и сада пре месец дана у њеној најгледнијој емисији „Огледало“ уживо код Љубице Гојковић, да на тај начин макар покушамо да пребродимо мало ову велику празнину, или боље рећи тамну мрљу коју по овом важном питању стварају блокирани медији у Србији и информишемо јавност о чему се ради. Учествовао сам са интелектуалцима из свих крајева Српства у серији трибина у Црној Гори, рецимо 2011., око пописа, где је режим украо потом неколико процената, али се српска Црна Гора истакла и том приликом, јер се уз све блокаде и притиске око једне трећине грађана изјаснило да су Срби, а половина свих грађана у земљи, или две трећине свих православних и даље је истакло тада да говоре српским језиком (а не новоствореним црногорским који је искључиво политичка категорија) и да су верници Миотрополије Црногорско-приморске, дакле Српске православне цркве, а не фантомске ЦПЦ. Редовно пишем и објављујем текстове, а то чини и део друштвене елите из Србије и Републике Српске на црногорским опозиционим порталима и медијима, попут листа Дан, портала ИН4С и др. Опозиционе политичке странке, различита удружења имају далеко веће могућности од појединаца.

• Да ли постоји могућност уједињења српске патриотске опозиције и какву будућност предвиђате српским патриотским покретима и партијама, с обзиром да су подељени између интереса Вучићевог СНС-а и интереса либералне проевропске опозиције „жутих“?

– Потребно је да се формира нова организација која би артикулисала интересе доброг, у перспективи највећег дела бирачког тела у Србији које је овом поделом-распадом ДСС додатно упражњено. Без тога ни ови изласци из странке немају никакав смисао у погледу укупне борбе против лоше власти, јер ако нема алтернативе грађанима у погледу даље примене неолибералне економије, предаје и севера КиМ, пузања некритичког ка ЕУ, увођења НАТО у Србију, дакле свега онога што примењује у пракси Вучићев режим, а чему се одлучно или чак никако не супротставља остатак власти и део тзв. «проевропске опозиције», која је уопште сврха свих нас у политичком животу и чак јавној сфери, ако не можемо да понудимо алтернативу грађанима. Само да критикујемо режим? Мора бити креативности и понудити квалитетну алтернативу.

• Ускоро ће Амерички избори, Срби су се већином определили за Доналда Трампа, барем овде у Србији. Да ли Трамп може бити нешто ново ако победи на изборима и шта би његова владавина донела балканским просторима?

– Уз све непредвидивости у политици, јасно је да је Доналд Трамп свакако бољи кандидат за српске интересе, али и за светски мир и равнотежу, од Хилари Клинтон. Но управо зато је већи део америчке администрације, медијске и финансијске елите уз Клинтонову. У америчким изборима до сада уз мале изузетке, управо као и у сличном двопартијском систему у Британији, демократија је заправо била једна врста медијског карневала, без већих шанси за озбиљну промену политике земље, нарочито на спољњем правцу. Сада се чини да је ово први пут да су разлике геополитичког опредељења два председничка кандидата тако изражене, па је и улог у изборима за интересе читаве Планете далеко већи. Победа Трампа би заиста била, ако ништа друго, онда мало олакшање и предах за добар део човечанства, јер не треба заборавити агресивност америчке политике почевши од директних војних „интервенција“, програмираних државних удара и обојених револуција, финансирање паралелних центара моћи у многим земљама света, наметање медијског монопола и једностраности, дебилизације путем медијске блокаде доброг дела човечанства, мешање у изборни процес других земаља, што је директно мењање и извитоперивање воље демократије, за шта се као Американци јавно залажу и др. Ту треба додати и злоупотребу долара као средства плаћања и утицаја у најважнијим финансијским светским телима за америчке интересе, те чињеницу да Вашингтон више улаже у војску него седам-осам сила одмах иза ње, дакле од другог до деветог места у хијерархији улагања у војне расходе на светском нивоу. Готово сви ови облици директног притиска, војних интервенција, и других, нешто суптилнијих облика притиска су примењени и примењују се против српског народа од стране Америке у последњих четврт века.

• Ко је крив за расуло на српској десници, односно међу патриотским странкама. Видели смо како су недавно из ДСС-а избачени многи људи између осталих и Санда Рашковић Ивић која је увела ДСС у парламент?

– Игра Вучића и читавог мекоокупационог апарата, дакле нама најненаклоњенијих сила чији је он експонент је јасна: Режим на један прилично суптилан и релативно замаскиран начин спроводи стратешке тачке наше деструкције, по напред наведеним, а и бројним другим питањима, а да у исто време се разара помоћу различитих структура управо патриотска опозиција која за разлику од тзв. „проевропске“ није под контролом тих страних сила. Када је уз све блокаде и намештаљке коалиција ДСС-Двери прошла цензус, где сам и сам био на посланичкој листи и подржавао је колико год сам могао  долази до пуча програмираног у ДСС, преузимања странке, која се ових дана и буквално распада. Ово је у исто време прилика да се од великог материјала који је напустио и напушта остатке ДСС формира једна странка или јединствен блок, а где су комплетно значајни Косовски одбори на челу са Марком Јакшићем и Славишом Ристићем, али и сви они други широм Србије, наравно и са Сандом и Ђорђем Вукадиновићем (уз ова три посланика могуће је да би се још двоје прикључило тако би се могао формирати посланички клуб), те уз велики део људи који програмски тежи овом полу, а у крајњој линији то је опција коју би у средњем року, ако се конституише подржало далеко више од половине бирачког тела у Србији. Они који су против даљње примене погубне неолибералне економије, антисоцијалног законодавства, преко операционализације Бриселског споразума предаје и севера КиМ, некритичког пузања ка ЕУ, увођење НАТО у Србију, блокаде медија, мигрантског проблема и реадмисије који могу угрозити и у средњем року са овако марионетском владом демографску структуру земље (између осталог сваке године нам око 35000 људи више умре него што се роди, а два пута по толико напусти земљу). Од следеће календарске године ако се ништа не промени странци ће моћи и званично да купују наше земљиште, па је последњи тренутак да се нешто уради. Ту би се прикључио у јединствени фронт – велики број патриотских и сродних организација и удружења, што је изнутра изблокирано уочи избора, што због ове фракције која је преузела ДСС (председник комисије за придруживање у коалицију ДСС-Двери је био Маршићанин, а други члан Ивановић, далеко од тога да су они једини кривци што до договора ни са једном организацијом није дошло, али нису се много трудили) па је невероватно да коалиција ДСС-Двери није појачана чак ни са јаким удружењима ветерана ратних, инвалида, удружења Срба пореклом преко Дрине и др., што би је свакако далеко ојачало.

То је грудва снега која, ако би се закотрљала, однела би и у средњем року режим и све ове тзв. проевропске странке, које заједно имају 99,9 % медија, утицај у коруптивном делу „елите“, али по природи ствари, посебно ако би се успоставио контакт са све незадовољнијим масама, којима се више не може управљати дезинформацијама и дебилизацијама. Дакле тај патриотски савез са квалитетним и некомпромитованим успешним представицима елите (која је у јавној сфери скрајнута од компрадора) и овако разрађеним економским, социјалним и државним програмом, без обавезе према нама најненаклоњенијим силама, би рефлектовао на највећи део бирачког тела и у средњем, а посебно дужем року.  То знају и режим и странци и зато смо изложени тако жестоким притисцима, медијском блокадом и играма различитих служби које овде вршљају.

• Колико је реална опасност од Трећег светског рата и да ли Русија има капацитет да се супротстави НАТО алијанси?

– До Трећег светског рата није могуће доћи, због приближног паритета нуклеарног и другог оружја за масовно уништење САД и Русије. Са колегом Стојановићем аутор сам вероватно најозбиљније студије на ту тему на српским просторима, “Равнотежа нуклеарне моћи САД и Русије“ (објављена 2012. као научна монографија), која показује да овај сукоб није могућ из војно–техничких разлога, односно ако би до њега и дошло у неком тешко предвидљивом заплету ирационалности, да победника не би било, и да фактички од Планете не би након тога много остало, а сами учесници овог рата, две велике силе би практично нестале. Са друге стране надметање и заоштравање односа ових сила, би се могло манифестовати у ратовима локалног типа без њиховог директног обостраног учествовања, захлађивањем односа, све до новог „Хладног рата“ у екстремној ситуацији.

• Да ли можда планирате да се политички ангажујете у Србији и уз коју би партију у том случлају стали?

– Већ сам рекао да је сада тренутак да се формира нешто ново и како би то изгледало. Ту би сваки искрени појединац којем је опстанак земље и покољења битан и то ставља изнад најличнијих интереса добродошао. Најтежи је почетак, али овако програмско растурање ДСС рађа могућност да се у том програмираном бродолому сакупе делови, и заједно са другим бројним који су незадовољни због пропадањем земље, потом удруживањем више других постојећих организација, створи јединствена снага о којој сам напред говорио. То није нешто што ћете чути да се дешава на било којој од телевизија, видим да режим укида чак и емисије на ТВ Мост; прошле године су купљене последње локалне телевизије од компрадора и странаца и оне више нису у служби народа већ играју игру дебилизације и дезинформације као и ове са националном фреквенцијом.

Вербић је дао у техничкој влади нови правилник за научне раднике, по коме ако не објавите на америчкој научној листи, чак и у друштвеним наукама, можете изгубити посао. Дакле притисци су тотални и мали број људи из тзв. „елите“ може сада бити из егзистенцијалних и других разлога уз свој народ и повести одлучну борбу за његов спас, која понављам, може се још водити у парламентарној сфери, без обзира на неравноправности у том правцу. За време Другог светског рата, нацисти су у окупираном Кијеву заказали јавну утакмицу између преживелих и преосталих играча Динама из Кијева и окупационог апарата – фудбалера Вермахта, СС, Гестапоа, и играча из других фашистичких земаља сателита. Играчи Динама су играли боси, а тим окупатора у чизмама, судија је био Есесовац, али су играчи Динама победили на крају.Мислим да је и овде таква шанса, услови неравноправни у свему, рачунајући и бројање листића, али морамо кренути. Ја лично могу да потучем у отвореној емисији и дебати било ког представика режима и стручњака аргументима у политичко-економским и друштвеним темама, зато сам и на списку оних који се никако не могу појавити ни на једној телевизији са националном фреквенцијом. Али од стотина емисија које постоје на ЈуТјубу, видим да се сваки дан пуштају буквално старе емисије под новим насловима у којима сам наступао; и један број других интелектуалаца, критичара режима, на сличан начин се на бројним порталима и ЈуТјуб каналима објављује, и то изазива сасвим велику гледаност. Када се, на рецимо интернет телевизији „Балкан инфо“, појаве и критичари режима који су попут мене изузети последњих година од телевизија са националном фреквенцијом, и неки представници режима, ови други и њихове емисије су на дну гледаности на ЈуТјубу, а ови први у врху. Да ли то значи да се у главним медијима појављује трећа постава стручњака и људи из јавности? Могуће, делом, а друго, народ је жељан различитог мишљења и дебате које на жалост нема (изузев карикатуралног ријалитија, али не и озбиљне емисије на важне теме) у телевизијама са националном, па чак задњих годину две и на регионалном и локалном нивоу.

• Шта је данас српски патриотизам?

– Спремност да се уради било шта да се ударе клипови машини коју чини власт и њени страни налогодавци, од којих је на пример Блер само човек задужен за неке организационе елементе и форму. Уколико то не зауставимо, суочавамо се и у средњем року са деструкцијом земље и народа, а у дужем року и могућности нестанка. У том правцу би свако морао сходно својим могућностима нешто да уради, а припадници режима бар за почетак да се замисле.
Јер без обзира што свако од нас има свој професионални, лични живот и индивидуалитет, ако не реагује сада врло конкретно, саучествовао је у деструкцији и поништавању свог народа и земље, коју у претходном миленијуму ми Срби нисмо дозвољавали у том степену и у далеко тежим околностима. Данашња номинална индустријска производња након шеснаест година неолибералних „реформи“ је нешто изнад трећине оне од пре четврт века, а и у најудаљенијој варошици у Србији, паралелно са педантним уништењем индустрије и чак важнијих грана читаве привреде, неко је отворио Слот, казино, спортску прогнозу и друге видове коцке, и девојке пију алкохол што је незабележено, а сви други видови патологије су у порасту, наравно не и у медијима где влада „Дизниленд“. Наша спољна задуженост је била око 8 милијарди евра када је пропао неолиберализам у свету септембра 2008., што је временски приближно почетак Цветковићеве владе и примене ССП са Европском унијом. Међутим како ми управо од тада настављамо да примењујемо неолиберални концепт, наш спољни дуг скаче средином 2012., кад долазе напредњаци на власт на 17 милијарди евра, а за ове четири године је порастао на преко 27 милијарди евра, иако премијер и министри сваки дан у медијима причају бајке.

Патриотизам је да се каже да је Цар го, и да овај пут води у тотални крах, због Србије која је старија од нас и треба да нас надживи, и због наше и друге деце за које то исто би требало да важи. Последњи тренутак.

Др Драган Петровић, дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002). Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија и одбранио магистарску тезу «Развој и размештај индустрије Београда у XIX и XX веку» 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарску тезу «Француско–југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.» 2008. године. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације «Русија на почетку ХХI века – геополитичка анализа» и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије 2015, са темом дисертације «Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941». Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Пре тога више година радио у Институту за политичке студије где се бавио политичким системом (домаћим и међународним), међународним политичким односима и политичком, економском и културном историјом. До сада је објавио тридесет једну научну књигу у Србији и две у иностранству, као и више од стотину научних радова у међународним и домаћим збнорницима, научним часописима и лексикографским енциклопедијским одредницама. Петровић је гостујући професор на државном Универзитету у Нижњем Новгороду, (Русија), на Инжењерско-економском универзитету (Нижегородский инжернерно-экономический университет НГИЭУ), a држао је предавања по позиву и на московском МНЭПУ Универзитету и у настави на више факултета у Београду.

ПАТРИОТ