У текућим „расправама“ око уставних промена које се односе на правосуђе искристалисао се један став предлагача промена који из два разлога заслужује посебну пажњу. Први разлог је што се њиме оправдавају најспорнија решења у радном предлогу амандмана које је сачинило Министарство правде. А други је што је тај став вешто потурен да збуни неупућене и придобије неодлучне, премда је сасвим неутемељен.
Реч је о ставу да независно правосуђе није правосуђе које је самостално и одвојено од других грана власти. У изјавама службеника Министарства, параневладиних организација које су гласноговорници Министарства, па најпосле и министарке саме, изнова и наглашено се инсистира да независност правосуђа подразумева одговорност, али да одговорноси неће постојати ако се успостави пуна организациона и функционална одвојеност судства од других државних органа. Наводно, потпуна организациона самосталност би правосуђе учинила неодговорним према друштву, држави и грађанима и она као таква нигде не постоји. Један службеник Министарства је чак устврдио да ни независност правосуђа нигде не постоји, већ да је у питању „идеолошки мит“! Циници би рекли да нигде не постоји службеник министарства правде (осим можда у Северној Kореји) који би тако нешто јавно устврдио и остао ту где јесте
Али ако оставимо цинизам по страни, намеће се питање због чега је овакав аргумент који је неоснован и нелогичан, пошто имплицира да пуна независност судства са собом повлачи неодговорност, у ствари само једна вешто пласирана популистичка теза? Одговор се налази у дубоко увреженом ставу просечног припадника српског популуса према држави генерално. Тај већински став би се укратко могао описати као идолопоклонички. Наиме, постоји распрострањено уверење да држава најбоље и најефикасније може да реши сваки друштвени проблем само ако то хоће, и, штавише, да она треба да га решава. То дечије наивно обоготворење државне моћи, оличене пре свега у извршној власти, дуговечна је одлика наше политичке културе. Разлози за његов настанак и трајање су сложени и овде нема ни простора ни потребе да се о њима расправља. За сврху овог прилога довољно је да је оно и данас препознатљиво и раширено. Примера ради, код нас се спремно прихвата да влада и министар просвете треба да решавају проблеме на универзитету, да општински принудни управник решава проблеме у стамбеној згради, да државни чиновник („партијски директор“) решава проблеме у јавном предузећу или да председник државе решава проблем канализације у Батајници. Сличне примере можемо набрајати у недоглед. И то упркос чињеници да такву врсту проблема, држава (читај, извршна власт) обично не решава (осим, можда проблема с батајничком канализацијом) или да решавајући их, ствара нове. И то не само наша, разорена, деинситтуционализована држава, него чак ни много боље организована држава.
Па ипак, представници извршне власти своју тежњу да кроз уставне промене очувају контролу над правосуђем, правдају аргументом да се правосуђе не сме и не може препустити самом себи. Kада тврде да се судска власт не може легитимизовати другачије него подршком од стране „легитимно изабраних носилаца“ других грана власти те контролом и надзором од стране исте, јер би се у супротном однародила, отуђила, корумпирала итд. они перфидно подилазе управо описаном ставу јавности. И не треба да изненади ако та јавност, већ дуго иритирана пословичним бољкама српског правосуђа, уважи тај „аргумент“ и спремно прихвати као спасоносни лек још јачи уплив државне (читај, извршне) власти у судство, без обзира на чињеницу да тај „лек“ на правосуђе доказано не делује, већ само погоршава стање.
Због чега је, међутим, евентуални благонаклон став просечног српског грађанина према мешању државе у све и свашта нарочито погубан у конкретном случају инвазије извршне власти на правосуђе, и то погубан како по самог грађанина тако и по политички поредак у целини? И зашто је потребно реторику Министарства правде означити као популистичку и погрешну? Одговор нам даје просветитељска традиција на којој почивају савремене конституционалне демократије: према држави и властодршцима треба бити неповерљив! Разлог за то неповерење лежи у древном увиду да је сваки човек који има власт склон да је злоупотреби. Да би се то спречило, свеколику државну власт треба ограничити правом, а њу саму изнутра поделити, то јест, с једне стране успоставити механизме међусобне контроле и равнотеже између законодавне и извршне власти, а с друге, акте власти подвргнути контроли законитости и уставности од стране независног правосуђа.
Међутим, проблем је што у Србији никада није постојала подела власти! У неким периодима чак ни формално, а у овим последњим, транзиционим временима, само формално. У Србији де фацто од њеног настанка до данас постоји само једна од инкарнација система јединства власти – „партијско“, „краљевско“ или „председничко“ јединство, свеједно, али увек јединство и увек везано за неку врсту извршне власти. И оно опстаје између осталог и због малочас поменутог уверења и поверења наших грађана у свемоћ државе. Стога је полазна претпоставка за сваку реформу политичког поретка у нашој земљи став да државну власт треба ограничити, а не призивати је да решава сваки проблем, укључујући и оне у којима се држава понаша попут слона у стаклари. Такав став обично иде у тандему с индивидуалним и групним активизмом грађана, који најбоље описује чувена опаска из говора Џона Kенедија „не питајте шта држава може да учини за вас, већ питајте шта ви можете да учините за државу“, односно, њена ђинђићевска парафраза „не питајте се шта држава може да учини за вас, већ се запитајте шта ви можете да учините за себе.“
И шта нам онда ваља чинити, и за државу и за себе, када је у питању овај најновији „десант“ извршне власти у правосуђе, а због значаја правосуђа, посредно и у животе свих нас? Чини ми се управо оно што чине правосудне институције. Наиме, охрабрујуће су реакције Високог савета судства, Врховног касационог суда и других актера у правосуђу на предложене уставне промене. Те реакције сведоче да је правосуђе можда спремно да учини нешто и за себе али и за државу, тиме што ће најзад покушати да избори сопствену независност. Себи ће тиме повратити неопходно достојанство и ауторитет, а држави (извршној власти) по први пут показати да је власт дељива и да не мора (штавише, да не сме!) бити неограничена да би била власт. А пошто једино ограничена власт може очувати слободу својих грађана, ето разлога због којег стручна али и лаичка јавност треба у тој борби да подрже правосуђе. Јер залажући се за независно судство, чинимо добро и за државу и за себе.
п.с. Наравно да уставне промене које би установиле самосталност и истинску независност правосудног система нису панацеа за његове бољке, већ су само први и нужан корак ка њиховом „излечењу“. Међутим, оно никако неће доћи брзо, а за то су неопходне и друге институционалне претпоставке које би требало да прате уставну реформу и осамостаљивање правосуђа, а које се тичу изборне базе за судијске кадрове, селекције судија за напредовање, континуиране обуке судија, начина финансирања правосуђа итд. Али о тим претпоставкама неки други пут.
http://misamajic.com/2018/02/22/kenedi-dindic-i-srpsko-pravosude/