ДА МИ ЈЕ БАБА ПРЕ ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ДАЛА KАШИKУ ЗА СУПУ ДО САДА БИХ ПРОKОПАО ПОДЗЕМНЕ ПРОЛАЗЕ ЗА ПЕШАKЕ НА СЛАВИЈИ
Рођен сам и одрастао сам у Улици проте Матеје, стотинак метара од Трга.
Памтим шта је све порушено: апотека, биоскоп, књижара, комисион, јавни wц, позамантеријска радња – она што продаје конце, рајсфершлусе и другу робу потребну кројачима, а саграђен је само хотел „Славија“ за потребе гостију Прве конференције несврстаних, далеке 1961, када је и из околних улица уклоњена турска калдрма и постављен асфалт.
Детињство и позамашан део младости провео сам око тог Трга и сад се видим реновира, али имам примедбу с почетка текста: шта ћемо с пешацима?
Мислим да је добро што је споменик Димитрију Туцовићу склоњен са оне пустпољине и достојније је место да буде у центру новог парка, код Народне банке Србије. Тако ће неко моћи да приђе споменику.
Ово с фонтаном, светлећом и музичком, личи ми већ на кичерај. Слутим да ће неко да се угради, а фонтана макар свирала моју омиљену музику и бљештала у свим бојама, бацање је пара кроз прозор ако том шедрвану нико не може да приђе. Kоштаће око два милиона евра.
Пешаци ће новом семафоризацијом да буду удаљени с Трга, али питајте било ког таксисту да ли ће то да убрза саобраћај и сви ће вам рећи: јок, море!
Градске власти тврде да би копање подземних пролаза било скупо, да наш народ не воли да иде под земљу, да је то технички компликовано…Аман, људи праве тунеле испод мора а ми не можемо да прокопамо Славију.
Ако за нешто немате пара не лаћајте се ћорава посла. То не важи само за тргове.
Време