У тренутку кад настаје овај текст до свечаног пријема поводом избора Александра Вучића за председника Србије остало је још осам, девет часова, али, као и већина гледалаца и читалаца било које телевизије или новина, о пријему све знам – као да сам већ био тамо.
Тако се некад најављивао слет поводом рођења друга Тита. Техничке детаље сви смо знали, остало је само да се провери уметнички утисак.
А кад смо већ код Тита… Онај лумен из удворичке гране медијске индустрије који је величину свечаног пријема упоредио са Титовом сахраном апсолутни је победник у категорији јавног лупетања и то у жестокој конкуренцији.
По мени је ипак најбизарнији детаљ да ће за пет хиљада гостију бити припремљено шест хиљада килограма меса. На ову врућину. То превазилази стандардни норматив за свадбе под шатром које почну ујутро и завшре се сутра након свитања. Kо ће бре то да поједе?
Осим тог детаља чини ми се да је све остало тачно, тако да се има сматрати да сам већ био на пријему и што се мене тиче РТС бадава шаље 22 камере да сними ову олимпијаду.
Лако је Ђорђу Вукадиновићу да каже да му „не пада на памет да иде на свечани пријем код Вучића “ (није то никаква инаугурација већ манифестација његове таштине и мегаломаније) и додаје да је „Вучићев манир да од свега прави параду и циркус“.
Он је опозициони политичар и од њега се очекује таква изјава. Да су мене, рецимо, позвали превладала би новинарска радозналост. Дакле, обукао бих тамније одело и око врата везао једнобојну кравату; не бих пропустио прилику да видим ко ће да поједе толико месо.
Али, можда су ме и звали, него се редакција „Времена“ последњих седам дана сели из једног простора у други па је врло вероватно да нико није проверавао шта је с поштом.
Тако се негде после Дејтона, кад је Слободан Милошевић био „фактор мира и стабилности“, неком из протокола омакло да ме позове на Седмојулски пријем у згради Председништва Србије.
Био сам апсолутно усамљен у друштву љубитеља Слобиног лика и дела. Подупирао сам један од мермерних стубова у великој Сали где се пријем одржавао, помирен с улогом икебане у миру и стабилности.
Онда сам видео Жику Миновића, некадашњег директора „Политике“, како подупире други стуб. То било оно кад је пао у немилост и чак допао апса. Разменили смо завереничке погледе и обновили пријатељство.
Kаква везе има ова анегдота са Вучићевим пријемом? Никакве, признајем, осим као наговештај да некакав Дејтон увек дође.
Време