У својој чувеној збирци наших изрека, „Српске народне пословице“ (први пут објављеној на Цетињу1836. године), Вук Караџић је забележио мисао која гласи: „Село гори, а баба чешља вуну“.
Та народна изрека је у наше постмодерно време већ била маргинализована ако не баш и заборављена, када ју је, у малчице измењеном виду, поново учино популарном Радош Бајић, давши својој – сада већ готово култној серији – назив: „Село гори а баба се чешља“.
Смисао, и изворне народне умотворине, и њене верзије прилагођене животној култури нашег доба, остао је исти. Своди се на следеће: усредсређеност на ствари које су некоме субјективно битне, али објективно, спрам изазова са којима се суочава, оне су небитне. Шта баби вреди лепа фризура ако је реално да изгори?
Из тог угла има смисла да се осврнемо на дешавања на нашој политичкој сцени, пре свега на њеном опозиционом делу.
На парламентарне изборе који ће бити одржати 25. октобра, са тог простора иду три релативно озбиљне групације. Студентска листа, Европска Србија и Аутентична десница. Све оне, како тврде, имају као примарни циљ рушење режима Александра Вучића.
У таквим околностима логично би било да се усредсреде на деловање против њега. Међутим, како неко рече, „страст је непријатељ логике“!
Студентска листа је, крајње детињасто, очекивала да ће је сви из опозиције бланко подржати, као да чини услугу онима који пред њом клекну, а не они њој. Пошто Аутентична десница и Европска Србија на то нису пристале, против њих је низ јуришника СЛ покренуо кампању као да су оне на власти а не СНС и СПС.
Уље на ватру додатно доливају они који су подржали СЛ и нешто од онога што су стварно имали жртвовали су, те они који су већ политички банкротирали па сада покушавају да се реинкарнирају а ако то није могуће да из пакости у гроб повуку још живе „старе“ актере на нашој партијској сцени. И једни и други наступају као већи католици од папе, па још хистеричније од професионалних извршиоца СЛ кидишу на АД и ЕС.
Наравно и те две коалиције не остају никоме дужне. Ем су иницијално кивне што они који одлучују у име студената нису прихватили њихове предлоге да се направи шири опозициони блок (па их још и оптужују са су режимски сателити). Ем странке које те групације чине, с правом доживљавају актуелне нападе као покушај да трајно буду уништене. Отуда, на све могуће и немогуће начине узвраћају ударце СЛ и онима који су се око ње окупили.
Укратко, на опозиционој позорници води се својеврсни грађански рат, ако не и више од тога, макар у оној мери у којој се води акција против властодржаца. Ако је донедавно деловало да ће у том погледу ови избори бити другачији од претходних, са почетком кампање, таква очекивању су се, нажалост, показала илузорним.
Раније је поменути међуопозициони обрачун имао смисла. Унапред се знало да Вучић побеђује, па није баш било политички нелогично што су се његови опоненти, док су се номинално борили са њим, заправо обрачунавали око тога ко ће бити најјачи фактор у опозицији. Са те позиције је много лакше у погодном моменту кренути у бој за власт, а и на сто других начина она је курентна.
Сада ствари стоје другачије. Судећи по бројним испитивањима јавног мнења, али и пулсу грађанства који свако од нас на неки начин опипава, постоји реална шанса да Вучић падне са власти. Но, оним што сада чине наши опозициони фактори помажу му да се још неко време одржи на њој.
СНС и према најнеповољнијим истраживањима јавности и даље не заостаје драстично за СЛ. Та партија има снажну организациону структуру, узурпирала је државне структуре, окупила око себе бизнис олигархију, повезана је са мафијом, доминира у медијској сфери. Све у свему уз јаку интересну заједницу уз себе има и даље бројне масе опијене пропагандом (али будимо поштени има и стварне Вучићеве фанове којих није да више нема).
Што се СПС-а тиче, та странка је изразито жилава и дубоко укорењена у неким деловима Србије и међу одређеним слојевима. И те како и даље има јаку организацију и иако проређене политичким играма веште кадрове. Не само што ниједно истраживање не показује да би могла, уз све губитке које је претрпела, да падне испод цензуса, већ и територијална асиметрија њене популарности може да буде фактор изненађења, јер ју је тешко детектовати на истраживања која покривају целу Србију на узорцима од 1200 до 2000 испитаника.
Ту су, кончано, и партије националних мањина на челу са Савезом војвођанских Мађара. Оне су навикле да функционишу феудално, тако што њихови лидери – па онда наниже и сви који са њима на овај или онај начин из мањинских заједница раде – добијају понешто од врха српске власти. Све ту иде по принципу „ја теби, ти мени“.
Отуда, мањине које имају индиректно загарантован известан број посланичких места (услед природног цензуса од 0,4% од изашлих бирача и позитивне дискриминације тако што добијају 35% фиктивних гласова на оне стварно „зарађене“), свакако неће мењати „сигурно за вересију“. Играће са СНС екипом са којом имају уходане комбинације, уместо да покушају да праве нове са неким другим и тако изгубе време и паре.
Када се све речено узме у обзир, СНС има загарантовану мрежу савезника, која ће му обезбедити, судећи и по истраживањима која за ту партију нису повољна, тек нешто испод 50 посто мандата у Народној Скупштини.
Уз извесну краћу (које ће бити ма колико да је СЛ обезбедила бољу контролу изборног процеса) и куповину гласова која је неизбежна, јасно је да ће СНС-СПС-мањински блок бити јачи од СЛ понаособ. Ни једно једино истраживање не показује да она може да добије поверење 50 посто грађана који изађу на изборе а камоли више од тога.
Другачије стоје ствари, а аргументовано у прилог тога говори и анализа професора ФПН-а Душана Павловића, ако цензус пређу уз СЛ и АД, те ЕС. Тада би опозициони блок реално имао већину. Вучићу би било много теже и да убедљиво намести изборе, а не да би било говора о томе да их стварно добије.
С друге стране ако обрачун у опозиционом сокаку резултира тиме да АД и ЕС доживе изборни бродолом, њихови гласови – а они су скоро без изузетка чврсто опозициони – по Д’Онтов систему биће распоређени међу онима који су ушли у Парламент, па би СНС са старим партнерима имао већину.
Коме онда одговара оно што се дешава на опозиционом полу, а што у највећој мери изазивају – у то сам уверен – не студенти и њихови пленуми, па ни већина кандидата са посланике на СЛ, већ разни фактори који су им се прикачили?
Да ли то раде као што сам већ напомено, да би лечили своје фрустрације или како би се доказали најбитнијим играчима на СЛ, или пак неки од поменутих имају договор са СНС-ом да му из опозиционих редова закулисно помажу, тешко је рећи. Али јасно је да од обрачуна у опозицији само Вучић има корист.
Како гласи латинска изрека, ништа мање мудра од српске са почетка текста, све то је: „паметном доста“. Вероватно је довољно чак и ономе ко није баш тотално глуп. Стога, са опозиционим ратом неопходно је хитно престати да би могли да се надамо позитивном изборном расплету или, што је вероватније јер тешко је очекивати да режим призна пораз, опозиционој синергији неопходној да бисмо га приморали да капитулира током предстојеће протесне борбе.