ЈУГОСЛОВЕНСКА кинотека завршила је 2016. организовањем избора сто најбољих српских филмова снимљених у периоду од 1911. до 1999. године, које ће прогласити културним добром од изузетног значаја, што значи да ће они бити дигитализовани и сачувани као баштина наше кинематографије.
Врх листе, на основу гласова наших критичара, припао је трагикомедији “Ко то тамо пева”, по сценарију Душана Ковачевића, у режији Слободана Шијана. Међу “топ десет” остварења, уз “Скупљаче перја” и “Три” Александра Саше Петровића, “Кад будем мртав и бео” и “Буђење пацова” Живојина Жике Павловића, “WР – мистерије организма” и “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” Душана Макавејева” нашла су се још четири филма која носе Ковачевићев потпис – “Маратонци трче почасни круг”, “Подземље”, “Балкански шпијун” и “Бештије”.
– Овај избор Кинотеке је подсећање на филмове који су рађени током прошлог века – захваћен је цео 20. век, и изузетно је драгоцен – каже Ковачевић за “Новости”. – Ови филмови ће бити сачувани од нестајања, а ми ћемо имати могућност, као и наредне генерације, да се сећамо вредних остварења и људи који су одавно отишли, и који су врло често заборављени. Мислим на значајне филмове и ствараоце између два светска рата и после рата, који су поставили темељ српске кинематографије.
Говорећи о “српском филму”, сматра Ковачевић, мора се рећи да наш филм не може бити апсолутно “чист”, зато што су у његовом стварању, нарочито у послератним годинама, учествовали људи из разних крајева, тако да у већем периоду не постоји ни “чист” српски, ни “чист” хрватски, словеначки или босански филм.
– Како може бити “чист”, ако га је режирао редитељ из друге републике, или ако главне улоге играју глумци из других република. Филм је био врста сарадње драгоцене за историју југословенске кинематографије, а после поделе по новим државама, почела је да се “дели” уметност, што је немогуће, бар што се филма тиче – филм је колективна уметност, дело стварано од рада многих људи који су учествовали у његовој реализацији.
Занимљиво је да је овај избор критичара Кинотеке ставио на пиједестал Ковачевићев филмски део каријере, иако је највећи ауторитет најпре стекао као драмски стваралац.
– Превасходно живим у кући која се зове позориште, али, с времена на време излазио сам из те куће у велики свет филма и филмске уметности, радећи, пре свега, филмове на основу мојих позоришних прича које су, заправо, “преписани” филмови из живота са много фантастике. Последњи пример за ово што причам је “Хипноза једне љубави”, која је, заправо, филм. “Преписивао” сам филм и писао га као драму да би могао да се изведе на сцени. То што сам “преписивао”, пошто се прича одвија у екстеријеру, што је у драмској литератури ретко и тешко, и догађа се у јединству времена и простора, лако се може вратити тамо одакле сам “преписао”, у филм. Говорим, заправо, о нечему што је јако битно, а то је квалитет сценарија – за мене је добар филм пре свега уметност добро испричане приче, којa остајe заувек.
Ковачевић ће, како каже, једног дана написати занимљиву причу о стварању “најбољег српског филма”, “Ко то тамо пева”, јер су до сада о његовом настанку испричане многе приче од којих већина почива на импровизованим анегдотама.
– Биће занимљиво испричати како је Шијан снимио филм који је спремао Паскаљевић – захваљујући Божи Николићу, сниматељу овог филма, или, зашто су два позната глумца замењена уочи снимања, или, зашто је Титова смрт задржала италијански циркус са животињама који је требало да учествује у задњој сцени, или, како су се поједини чланови колегијума “Центар филма” борили да се избаце песме као “сувишне”, или, како је посебна комисија оцењивала “идеолошки значај” филма који, како су сумњали, не приказује реално стварну трагедију почетка рата, или… Све до сумње да ли ће такав филм бити гледан, и да ли ће вратити 250.000 марака колико је коштао – истиче Ковачевић.
Заједнички “именитељ” свих пет изабраних Ковачевићевих филмова су приче о нама и нашем менталитету, нашим карактерима и апсурдима.
– То је историја нашег живота, нашег живљења на овим просторима, o нашем постојању, нашим путевима и боравку у земљи Србији. И што су те приче раскошније, и ти филмови су бољи, са свим оним тамним сенкама, које нас вечито прате.
.jpg)
“Занимљиво” је, ипак, што се име Душана Ковачевића у некаквим оценама о неком доприносу српском филму или српској кинематографији до сада није посебно вредновало.
– Не жалим се, али углавном се у таквим причама само успут помињало да сам негде учествовао, нешто радио, а ја сам тридесет пет година рада посветио филму, паралелно са позориштем, и сад се догодило то што се догодило – да тај рад који сам претакао са сцене у филм резултира чињеницом да је међу сто најбољих остварења пет мојих, и да је на првом месту филм по мојој причи. А учествовао сам као пријатељ или као сарадник најмање на педесет филмова. Читао сам сценарије, давао савете, многим филмовима сам, рецимо, променио наслове, или почетак и крај. И нисам се потписивао, био је то мој пријатељски рад. Многе од филмова које су у овом избору Кинотеке издвојили критичари знам изнутра, како су стварани и какве су биле приче пре почетка снимања, и драго ми је због тога.
ДРАГОЦЕНОСТ ОД ПАМТИВЕКА
У ИЗБОРУ критичара Кинотеке, како истиче, међу првих десет остварења такође су филмови са добрим причама.
– Подразумева се, наравно, мајсторство режисера и свих осталих уметника који су радили у том филму, али прича одржава дуг живот. Све што је у домену ликовности лако се смењује са великим напретком дигиталне технологије. Сада се са 3Д техником могу правити чуда, која раније нисмо могли ни да замислимо, тако ће филм путем технологије одлазити ко зна где, али ништа неће учинити ако не буде имао добру причу. Добра прича је драгоценост од памтивека, “Илијада” и “Одисеја” почивају, пре свега, на доброј причи, авантури једног универзалног јунака.
СЦЕНАРИО ЈЕ НАЈЈЕФТИНИЈИ
ЈЕДАН од најбитнијих, основних проблема нашег филма је сценарио, сматра Ковачевић, недостатак добре, квалитетне приче.
– Од добре приче може да се направи и лош филм. Али, од лоше приче никада није био добар филм, и то правило доказано је милион пута. А сценарио је најјефтинији, он скоро ништа не кошта. Ако се за филм потроши, импровизујем, пет стотина хиљада евра, сценарио кошта пет хиљада. Дакле, један одсто, и ако нећете да додате још два-три одсто, па да више људи учествује у томе да се направи добра прича, и деведесет и девет одсто потрошите на неке друге ствари, а не на оно што је суштина, онда доброг филма нема.
Вечерње Новости