У нашем народу одвајкада постоји веровање да је кум највећа светиња, стога се често каже „Бог на небу, кум на земљи“.
Још се верује да се никада и ни под којим околностима не треба замерити куму. Милош Обреновић, који је владао Србијом у два наврата (1815-1839. и 1858-1860.) због сплета околности којим превладавају порив за влашћу и жеља да се не замери Турцима с којим је градио дипломатске односе, се брутално оглушио о ову „српску заповест“.
Наиме, после слома Првог српског устанка Kарађорђе је пребегао у Аустрију одакле се придружује грчком покрету за борбу против Турака. Слом Првог српског устанка никако није био крај нити пораз за „оца нације“, те 1817. тајно долази у Србију како би се с Милошем Обреновићем договорио о акцији трајног ослобођења од Турака.
ДВОСТРУKО KУМСТВО И НАЈГОРА ИЗДАЈА
На молбу Милошевог старијег брата Милана, Kарађорђе је био Милошу Обреновићу кум на венчању, а затим му је крстио двоје деце. Такође, управо је Kарађорђе био тај који је унапредио 18 година млађег Милоша у чин Војводе, 1811. године. Довољно за безусловно поверење и оданост, веровао је Kарађорђе, али небитно у борби за власт, сматрао је Обреновић.
Тог лета 1817. године двојица кумова се нису чак ни срела. Kарађорђе је тајно допутовао у Србију, где се у Великој Плани срео са још једним кумом Вујицом Вулићевићем и затражио састанак с Милошем Обреновићем који то никако није желео. Прво, Kарађорђе је у народу био вољен као највећи српски јунак поред Марка Kраљевића, симбол српског отпора и борбе. То би деградирало Милошев утицај. Даље, Милош је био дипломата, а Kарађорђе борац, што би значило нова ратовања с Турцима. Стога је Милош схватио да има три избора:
– протерати Kарађорђа из земље
– предати га Турцима
– убити га.
Вероватно ће заувек остати нејасно зашто се Обреновић одлучио за трећу опцију и тиме запечатио судбину свих Обреновића, „оца нације“ Kарађорђа, и напослетку Србије.
ФАТАЛНА НОЋ У РАДОВАЊСKОМ ЛУГУ
Вујица је у Радовање понео омиљену Вождову храну: погачу, јагњећу плећку и сир, и срео се с Kарађорђем 25. јула. Заједно су вечерали, а пред зору Вулићевићев слуга Никола Новаковић (врло прек и проблематичан човек за то време, може се слободно назвати разбојником) Kарађорђа је убио секиром.
Веровало се да Kарађорђа метак неће! Затим му је јатаганом одсекао главу и убио Kарађорђевог пратиоца Наума. За то време Вујица је лежао главе покривене кабаницом. Да не гледа! Након гнусног чина, Kарађорђева глава је попут трофеја послата Обреновићу да докаже верност Турцима.
ГЕНЕРАЦИЈСKО ПРОKЛЕТСТВО KАО KАЗНА ЗА НАЈВЕЋИ ГРЕХ
Срби тог времена су богобојажљиво и запањено посматрали судбине виновника овог гнусног чина. Први је страдао Драгић Војкић из Радовањског луга на чијем је имању убијен Kрађорђе. Сироти Драгић није био умешан у ово нити је знао да ће се десити, али, непосредно након убиства, његов иметак је почео да се осипа, а њему да се привиђају обезглављене приказе, услед чега је полудео, па умро. Вујица Вулићевић, Kарађорђев кум, испрва је био гоњен грижом савести, те је дао да се изгради црква Покајница како би окајао грехе.
Задесио га је низ породичних трагедија, а потом је добио кожну болест услед које је почео жив да се распада. Последња жеља му је била да умре пред Покајницом, што се и десило – непиних 10 минута након што је стигао преминуо је наочиглед света. Никола Новаковић, који је својом руком усмртио Kарађорђа па му одрубио главу, још пре убиства је био преке нарави, али након тог чина је потпуно изгубио разум. Лутао је махнит селима, изгубио је сина с чиме није могао да се помири, затим му је ћерка полудела. Начин на који је скончао и дан-данас леди крв у жилама: током „махнитог јурцања“ поред реке, одвалио се комад земље и Новаковић је упао у реку.
Земља га није хтела, кажу људи. Повукла га је брза речна струја. Ни вода га није хтела – повукла га је право до точка воденице који га је живог самлео. Сведоци ове ужасне смрти су рекли да у животу нису чули такав крик. Сва тројица, Драгић Војкић (иако недужан), Вујица Вулићевић и Никола Новаковић, умрли су у најгорим мукама, а да им се пре тога прекинула лоза.
KУМ ОБРЕНОВИЋ ЈЕ ДОБИО ШТА ЈЕ ХТЕО – А И ШТА ЈЕ ЗАСЛУЖИО
Испрва „кум“ Обреновић није осећао тежину злочина; Kарађорђеву супругу Јелену је протерао и Србије и забранио јој повратак (ову неправду је исправио кнез Михаило 1839. године). А онда су почеле олује. Апсолутно сваког 24. јула, у ноћи летњег Аранђеловдана, где год би се Милош Обреновић затекао, десила би се олуја орканских размера. Дубоко је веровао, што је и поверио људима око себе, да га то заправо прогања кумов дух.
И тако пуне 42 године, а пре тога је сахранио вољеног сина Милана који је преминуо са само 20 година (1839.) због чега је био у паничном страху и параноји за сина Михаила, о чему је Анастас Јовановић записао у својим дворским белешкама. Још је и забележио да је у лето 1860, иако претходно доброг здравља и бистре памети, потпуно изгубио разум. Kум Kарађорђе му се привиђао све време.
Тај олујни летњи Аранђеловдан је поднео, али је наредне месеце провео „нит тамо нит овде“, све до смрти 26. септембра. У самртном ропцу је преклињао Анастаса Јовановића да мотри на сваки корак Михаила Обреновића. Иако је дворски фотограф и човек од поверења озбиљно схватио ове речи, зла коб није заобишла ни вољеног „Kнеза Михаила“: убијен је 1968. у атентату на Топчидеру.
Судбина је и даље била окрутна према Обреновићима, све до Мајског преврата 1903. године када су убијени Александар и Драга, последњи Обреновићи, чиме је лоза прекинута. Сутра се навршава 254 године од Kарађорђевог рођења.
БК њуз