Они су разочарани бруталношћу, бедом и угњетавањем те терористичке организације, пише БИРН.
Разочарање у ИД навело је Алберта Беришу са Косова да по повратку из Сирије оснује невладину организацију која помаже бившим борцима да се поново укључе у друштво и отргну се од радикалне идеологије која их је одвела на страна ратишта, наводи се у извештају, који преноси независни информативни портал Фреш Прес
Каже и да је разлог због кога је отишао у Сирију то што је био разочаран у друштво на Косову и што је хтео да помогне својој муслиманској браћи у борби против диктатора.
„Држава никад није схватила да нама није био циљ да будемо терористи“, рекао је Бериша за БИРН, алудирајући на око 300 Косовара за које се верује да су последњих година учествовали у ратовима на Блиском истоку.
Како Бериша каже, свако је имао своју причу и циљеве, „али једна важна ствар о онима који су се вратили јесте да њихов повратак значи да су разочарани оним што су видели“.
Бериша, који није типичан џихадиста, завршио је политичке науке на Универзитету у Приштини и мастер студије на Универзитету у Тирани, а каже да је у Сирији био од 6. до 20. октобра 2013. како би помогао сиријској опозицији у борби против снага председника Башара ал Асада – али тврди да он сам никада није ратовао.
По доласку у Сирију, Бериша је тражио да се придружи групама у којима се говорио албански језик „да би избегао језичке баријере“, а онда су га одвели код Лавдрима Муџахерија, заповедника ИД који је командовао албанским борцима.
„Кунем се Богом да никада пре тога нисам чуо за њега и да га никада пре тога нисам видео“, рекао је Бериша на суђењу у Приштини.
Пошто је од ИД било готово немогуће побећи, Бериша наводи да је помоћу Фејсбука контактирао пријатеља с Косова како би му помогао да се врати кући.
„Онда ми је послао СМС у коме каже да је један мој рођак болестан и да морам да се вратим кући, а ја сам то искористио као оправдање да се вратим на Косово“, рекао је Бериша на суду.
Суд на Косову га је због тероризма осудио на три и по године. Његов случај је тренутно на апелацији, а Бериша одлуку чека на слободи.
„За мене су најтеже ствари биле друштвене предрасуде, сумње и константни притисци од свих институција – њихова тенденција да испуне своје политичке или институционалне агенде кроз нас“, каже Бериша коме је, додаје, још теже пала стигматизација након што је пуштен из притвора.
Његова НВО, ИНСТИД, бори се против верског екстремизма на Косову и има за циљ да дерадикализијуе људе који су се вратили с блискоисточних ратишта.
„Пошто знам да су већина њих жртве, мислио сам да њихово даље виктимизирање није решење, и да би их то још више радикализовало“, објашњава Бериша, који жели да такви људи поново постану корисни у друштву и остану на слободи јер би, закључује, у супротном постојала могућост за већу радикализацију и чак за радикализацију других у затвору.
Назад на Балкан из Сирије вратио се још један џихадиста са ових простора – Хилми, који има држављанство БиХ и Црне Горе, а ту одлуку, такође разочаран оним што је тамо видео, донео је 16 месеци након што је из БиХ отишао у калифат ИД у Сирији.
У Сирију је отишао верујући у идеалан живот у потпуном верском окружењу, али је убрзо увидео да – тамо нема ничега јер, како каже за БИРН, „тамо немаш струје, немаш књигу, немаш интернет, ништа“.
„Имао сам код себе 400 евра који су брзо потрошени на храну и основне потрепштине. Пријавио сам се у мектеб (уред) за болесне где сам добијао 50 долара месечно. Моја супруга је помагала старијим женама па су јој оне некад давале скромну надокнаду. А ја сам лудео све време и гледао како да спасим породицу и побегнем одатле“, присећа се Хилми.
У Сирији је, каже, срео много људи с Балкана, али, показујући фотографије своје породице и пријатеља, напомиње да неки од њих нису никада успели да побегну из Сирије.
„Дошло је пуно наших људи, Босанаца највише, било их је из Србије, из Црне Горе. Али било је свакаквих. Било је правих верника и добрих људи, али и криминалаца који су бежали од закона. Гледао сам неке како снимају видео-клипове, позирају с оружјем“, прича Хилми.
Када је овај верник чуо да је ИД направила калифат, био је одлучан да оде и види да је ли живот тамо заиста у складу са шеријатским принципима, а дестинација му је била провинција Алепо, где је већ живео његов пријатељ из Подгорице.
Он га је уверио да у калифату ништа не недостаје, да су борбе далеко од места где они живе и да Хилми и његова породица тамо могу бити његови гости, па је Хилми чак планирао да се за стално пресели у Сирију.
Али, када је тамо стигао фебруара 2015. године, сацекале су га лоше вести: његов пријатељ је погинуо у борбама код Кобанија, а ИД је увела ванредно стање, одузела пасоше свим странцима и обавестила их да не могу напустити калифат јер је „савршено друштво већ стигло“.
Један Бошњак који је такође живео у калифату гарантовао је за Хилмија и његову породицу, па су пребачени у кућу заједно с још неким избеглицама из Кобанија, а неколико месеци касније Хилми је добио руинирано имање на периферији града Ал-Баба где је са породицом живео више од годину дана.
Како су се напади интензивирали, тако се и ситуација у граду брзо променила – улице су биле празне, зграде уништене, а много људи је погинуло и, како Хилми каже, постанеш „једноставно беспомоћан“.
Када је схватио да је разочаран калифатом, покушао је да побегне преко Турске, где је ухапшен након чега је провео два и по месеца у притвору, а након тога се вратио кући у БиХ, где је убрзо био ухапшен због оптужби за тероризам.
Међутим, за разлику од Хилмија који тврди да је у Сирију отишао да исповеда веру и живи у умереном калифату, многи са Балкана су на Блиски исток отишли због новца, а с богатим искуством стеченим у ратовима 1990-их, постали су вредно оруђе у редовима исламистичких снага.
„Нека они другима прицају о Богу и хуријама (девице с којима праведници уживају у рају). Ја знам да мени Бог никада неће рећи да убијем друго живо биће због њега“, рекао је за БИРН Фисник, борац из Македоније.
Он каже да га занима новац и да већ има искуства из ратова у бившој Југославији и оружаних пљачки по Западу.
Фисник је живео у Србији, Македонији, Црној Гори, Турској и Немачкој, што му је помогло да ступи у контакт с онима који шаљу људе на блискоистоцна ратишта, а каже да се „наши људи по џамијама у Европи лако повезују и знају ко је какав и за шта може послужити“.
У лето 2014. Фисник се придружио Ал Нусри заједно с пријатељима с Балкана и Кавказа који су живели у Немачкој и Аустрији и тврди да му је обећано 2.000 долара месечно, плус оно што му допусте да узме на терену након борби.
Истиче да је бруталност коју је виђао у Сирији далеко екстремнија од свега што је видео током ратова на Балкану.
„Гледао сам после друге битке како Ашадовим заробљеним војницима кидају главе. Било је грозно у почетку јер то нисам гледао ни у Југославији. После се навикнеш и на то“, каже Фисник.
После два месеца у Ал Нусри, Фиснику је локални заповедник рекао да ће се он и његова јединица придружити Исламској држави. Након скоро три месеца ратовања под заставом ИД, Фисников заповедник је нестао, а нови надређени су од њега захтевали да убија цивиле, на шта он није био спреман.
Ипак, да би уопште могао да напусти ИД и врати се кући, морао је да убије петоро „шпијуна“ међу којима су биле и две жене, јер је, каже, „алтернатива била да његова глава заврши на тргу уместо њихових“.
Бериша, Хилми и Фисник само су неки од стотина људи који су се, разочарани у ИД, вратили у земље региона након што су неко време провели у ратним зонама Сирије и Ирака.
Иако многи повратници тврде да у Сирију нису одлазили да би ратовали, државе региона их третирају као терористе и то на основу неколико закона који су усвојени 2015, па су многи повратници завршили на суду, а сада уверавају остале муслимане да не праве њихове грешке одлазећи на ратишта.
Танјуг