Тврдње историчара, политичара, разних такозваних драговољаца и бранитеља из Хрватске о томе како је Вуковар одувек био искључиво хрватски град и да је одувек био већински хрватски и римокатолички град, демантује, на пример, нико други до Франц Штефан Енгел, Немац, у својој књизи Опис Kраљевине Славоније и Војводства Срема, из 1786. године.
Овај веома образовани службеник Аустроугарске монархије на подручју Војне границе, зналац „илирског“ језика, познавалац прилика на подручјима на којима је службовао, пише, између осталог, о Вуковару и следеће:
„… Вуковар је посед грофа Елца у Мајнцу. Поседу припада 28 села; место се састоји од 700 кућа, то је варош која је некад била тврђава.
Ту је седиште жупаније. Kако жупанијска кућа тако и племићки дворац властелинов, фрањевачки самостан и коњичка касарна, поред још неколико кућа, грађени су од камена и на нов начин. Више од половине становништва исповеда неунијатску (православну) веру; на челу њихове парохије је протопоп…“ (болдирао И. Б.)
Дакле, нити је то подручје тада, а ни било када до завршетка Другог светског рата припадало било каквој Хрватској нити је било хрватско. Јер и ова књига у свом наслову има Kраљевину Славонију и Војводство Срем.
Намера овог кратког текста, преузетог из наведене књиге (издање Матице српске, Нови Сад, 2003, превод Вере Стојић, редактура превода и предговор Славка Гавриловића), није била да улази у оно што се догађало у овом граду и око њега у каснијим временима, него да укаже на устаљену и давно усвојену појаву и праксу фалсификовања историје од стране хрватских „знанственика“, политичара и свих који то, запјенушано и острашћено, тврде, тумаче…
Интермагазин