Како се приближава 25. октобар, дан избора, тако тензије у Србији постају све веће. Друштво је дубоко подељено, а атмосфера све више подсећа на референдумско изјашњавање о томе да ли актуелна власт треба да остане или је дошло време за промене. Иако на изборима учествују и друге странке и листе, чини се да се највећа политичка битка води између Српске напредне странке и студентске листе. У таквој атмосфери поставља се питање: да ли су грађани спремни да окрену нову страницу и изборе својеврсни 6. октобар, овога пута 26. октобра?
Српска напредна странка је на власти већ 14 година. Ипак, прича о људима који данас управљају Србијом не почиње 2012. године. Многи од њих су политички стасавали још деведесетих, у времену које су обележили ратови, санкције, економска пропаст и велика неизвесност. Зато се данас, када се поново говори о будућности земље, поставља питање да ли Србија заиста може да раскине са старим политичким обрасцима или ће се поново вратити на исте приче, иста обећања и исте људе.
Пред овим изборима као да постоје две Србије. На једној страни су они који верују да је актуелна власт гарант стабилности и који, из различитих разлога, не желе промене. На другој су грађани који траже одговорност, правду, институције које раде свој посао и прилику да нови људи добију шансу. Између њих су они који су разочарани свима, који више не верују политичарима и који се питају да ли један глас уопште може нешто да промени.
Студентска листа, наравно, није савршена. Као ниједна политичка опција, ни она не може да буде без мана, спорних људи или одлука које ће тек морати да докаже у пракси. Али право питање је да ли евентуалне слабости појединаца треба да буду разлог да се одустане од захтева за променама. Да ли због једног или двоје људи треба занемарити оно што велики број грађана тражи већ месецима – одговорност, другачију политичку културу и државу у којој закон важи за све?
За многе грађане трагедија у Новом Саду, када је пад надстрешнице на железничкој станици однео животе, била је тренутак после којег више ништа није могло да буде исто. Али незадовољство није настало тог дана. Сећања на трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“, Дубони и Малом Орашју, нестанак мале Данке Илић, као и бројне афере и питања о одговорности институција, годинама се гомилају у јавности. Случај Владимира Цвијана и несрећа на наплатној рампи у Дољевцу такође су теме које су отварале питања на која део јавности и даље тражи јасне одговоре.
Не значи да су све те трагедије и случајеви исте природе, нити да се за све може говорити о истом степену одговорности власти. Али заједничко им је то што су покренули питања поверења, транспарентности и начина на који институције поступају када је јавност узнемирена и када се тражи одговорност.
А онда се догодио Нови Сад. Надстрешница која се срушила могла је да падне на било кога од нас. На нашег брата, сестру, родитеља, дете, пријатеља. На човека који је тог јутра само кренуо на пут, не слутећи да можда никада неће стићи на одредиште. Зато ова трагедија за многе није била само још једна вест, већ болно подсећање на то колико су безбедност, одговорност и људски живот важнији од сваке политичке функције.
Управо зато предстојећи избори нису само питање тога ко ће освојити више гласова. Они су и питање тога какву Србију желимо у наредним годинама. Да ли желимо да наставимо по старом, уз обећања која слушамо деценијама, или смо спремни да ризикујемо промену и дамо шансу људима који још нису имали прилику да покажу шта могу?
Ниједан изборни резултат сам по себи неће решити све проблеме. Промена власти не значи аутоматски и промену система, као што ни нова лица не гарантују да ће радити боље од претходника. Зато је важно да грађани не дају никоме бланко подршку, већ да од сваке политичке опције траже конкретне планове, одговорност и резултате. Демократија се не завршава убацивањем листића у кутију – тада тек почиње обавеза да се изабрани представници контролишу.
Ипак, једно је сигурно: ако грађани желе промене, одлука мора да буде њихова. Не одлука донета из страха, беса или притиска, већ она иза које човек може да стане мирне савести. Зато, када 25. октобра станете испред гласачког листића, размислите о свему што се догодило, о животу који данас живите и о томе шта желите да оставите својој деци.
Да ли вам је доста истих лица, истих обећања и политике која се врти у круг? Да ли верујете да Србија може другачије? И да ли сте спремни да прихватите одговорност за свој избор, без обзира на то коме ћете дати глас?
Можда 26. октобар неће бити нови 6. октобар. Можда ће промене доћи спорије него што многи очекују. Али ако желимо другачију будућност, први корак је да престанемо да верујемо да је све унапред одлучено и да се ништа не може променити.
Јер Србија није ниједна странка, ниједан лидер и ниједна политичка листа. Србија су њени грађани. А питање које ће се поставити 25. октобра није само ко ће победити на изборима, већ и да ли смо спремни да будућност земље посматрамо као нешто о чему сами одлучујемо.