Шездесетих и седамдесетих година био је припадник покрета националног ослобођења због чега је затворен, и у самици провео 13 година.
Након што је неколико година радио за уругвајску владу, био је председник у мандату од 2010. до 2015. Током живота је издржао незамисливо, а данас нам преноси поуке извучене из његових невероватних искустава, пише Форензиксоул.
Није лако мењати свет
“Посветио сам се борби за промену… ипак, доживео сам много спотицања, много повреда, неко време сам био у затвору. То је нормално за свакога ко реши да мења свет. Чудо је што сам још ту. И, поврх свега, волим живот.”
Да бисте били лидер, вредности за које се залажете и ваш начин живота морају да буду у складу
“Ја се издвајам по томе што су вредности за које се залажем и мој начин живота у складу са друштвом којем са поносом припадам.”
“Овако ради прави председник, и овако ради представник стварне демократије. У данашње време лидери разних земаља нису оличење вредности друштва из којег потичу, већ само служе корпорацијама и великим финансијским институцијама које их плаћају. Прави лидер представља своју земљу, а не њене спонзоре.”
Срећа долази изнутра
“Или сте срећни са мало, слободни од сувишних оптерећења јер сте у себи срећни, или ништа нећете постићи! Ја не заговарам сиромаштво. Ја заговарам здрав разум.”
„Пошто смо изумели потрошачко друштво, економија мора да буде у сталном расту. Ако не успе да постигне раст, то је трагедија. Изумели смо мноштво сувишних потреба. Стално купујемо нешто ново, бацамо старо… то је узалудно трошење живота! Када нешто купим, када ви нешто купите, не плаћате то новцем. Плаћате га сатима живота које сте морали да проведете зарађујући новац. Разлика је у томе што једино живот не може да се купи.”
Не мора да буде тако
Данас је већина светских ресурса акумулирана у рукама веома мале елите, која је позната и као “1 одсто”. Они су власници свега, а наредни цитат у суштини објашњава зашто то не мора да буде тако. Светом владају похлепа, его, не бринемо за друга људска бића. Морамо да се вратимо ономе што нам је у срцима ако желимо да напредујемо као врста.
“Уругвај је мала земља, и ми немамо председнички авион. Није нам ни стало до њега. Одлучили смо да од Француске купимо веома скуп хеликоптер, спасилачки хеликоптер који је опремљен хируршком опремом, како би стајао у приправности у удаљеним крајевима. Уместо да купимо председнички авион, купили смо хеликоптер који ће бити смештен у централни Уругвај да би спасавао жртве несреће и омогућио медицинске услуге у случају нужде. То је тако једноставно! Схватате ли о дилему? Председнички авион или спасилачки хеликоптер?”
Потребан је планетарни консензус да бисмо напредовали као врста
„Наша цивилизација се налази у фази у којој је потребан планетарни консензус, а ми се правимо да то не схватамо. Заслепљени смо шовинизмом и жудњом за доминацијом, нарочито најмоћније земље. Оне треба да буду пример! Срамотно је да 25 година након потписивања Кјото протокола и даље одуговлачимо да предузмемо основне мере. Срамота је! Човек је можда једино биће способно за аутодеструкцију.”
Б92