У Русији се створила друкчија атмосфера, нација се поновно могла ујединити око чистог и непатвореног исказа домољубља
Прије неколико година слушали смо о Новој праведности. Сад смо се могли изборити за Ново домољубље.
Оно што је направила ногометна репрезентација својим играма и понашањем у Русији могло је ударити темеље новој, готово заборављеној врсти домољубља: ујединили су навијаче, заразили друштво позитивном енергијом, удахнули нову свјежину националним обиљежјима и креирали климу у којој се цијела Хрватска идентифицирала с националном врстом. Све док се није указао Марко Перковић Тхомпсон.
Kао симбол једне, ексклузивне, често радикалне, у правилу искључиве врсте домољубља које је доминирало протеклих година, које је дијелило друштво и с којим су се многи тешко идентифицирали.
Још од Томислава Kарамарка који је ударао темпо напада на “лоше Хрвате и оне који не воле Хрватску”, преко шатораша и стожераша који су узурпирали домољубље и креирали га по властитим мјерилима (и средствима), па до референдумских скупина усмјерених против мањина, а обојених такозваним националним интересима.
Домољуби су, по тим критеријима, могли бити само они блиски десници, ХДЗ-у, Kатоличкој цркви, те наравно они који су штовали Тхомпсона као свога гуруа. Само такви могли су се називати “правим Хрватима”. У Русији се створила друкчија атмосфера. Без провокација и инцидената, без парадирања и политизирања (осим предсједнице државе), нација се поновно могла ујединити око чистог и непатвореног исказа домољубља. Чак је из нафталина извађена и “Моја домовина”, стари банд аид шлагер с почетка Домовинског рата, који је симболизирао једно уљуђено, грађанско, готово романтизирано домољубље. С том пјесмом ногометаши су овог тједна почели своје шестосатно путовање до центра Загреба, али појава Тхомпсона цијелу причу вратила је на почетак. Опет су кренуле свађе, оптужбе, бојкоти, па и бруталне пријетње онима који су се успротивили пјевачеву шлепању уз репрезентацију. Јер Тхомпсон, више пјевач него пјесме, симбол је оног старог, добрим дијелом компромитираног, ускогрудног и искључивог домољубља с којим се многи не могу поистовјетити. И какве се онда стигматизирало и јавно жигосало. Таква друштвена клима у правилу је негативна, деструктивна и потиче апатију. Хрватској, међутим, насушно је потребна она ногометна клима која је била пуна оптимизма и ентузијазма, лишена радикализма и политичког манипулирања, она која је чини симпатичном у иноземству и уједињује у земљи. Тхомпсон је препрека свему томе: он бламира Хрватску извана и дијели је изнутра. Зато је дочек ногометаша могао проћи без контроверзног пјевача јер је атмосфера на дочеку, без инцидената, изгреда и провокација ударила темеље за то Ново домољубље. Заправо онакво какво је одувијек требало бити. Нажалост, чини се да би Ново домољубље могло доживјети судбину Нове праведности…
експрес.хр