Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепила ми је кума, комуниста, првоборац и русофил. И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио како-тако.
У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: “плачко плаче изгубио гаће“, “’де пије зека воду“, “немирко“, “усранко“, итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао “смрт шкавелима“ а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај “шкавел“ – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете “клемпави“ коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!
Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: “неталентован“, “дркаџија“, “паметан“, “смотан“, “начитан“, “занесен“, “музикалан“, “дрогераш“ („…завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем…“), “чупавац“, “ћелавац“, итд.
Да сам “из четничке породице“, сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам “јебач“ сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету “велико-српског националисте“, у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик. Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак “Фројд“, сматрајући да ме тако зајебавају. У војсци ме је један мајор “безбедњак“ опет подсетио на “улогу моје породице у контраревоуцији“ али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету “ћате“. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.
На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету “нерадника“. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама “алкоса“ и “женскароша“, а један део женске околине ми је доделио етикету “мушке свиње“. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету “песника“. А онда су дошле деведесете, “тужне и несретне“, и ова садашња иста компанија која влада (“у уџбенике и у читанке ушле су битанге“) прилепи ми етикете “миш из рупе“, “домаћи издајник“ и “ст(В)ани п(В)аћеник“. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као “патриоту“. После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету “Шиптар“, држава ме је назвала “расељеним лицем“ („…нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе…“), а за време боравка у Њујорку звали су ме “факен Рашан фром Сибериа“.
Кад је стигла “демократија“ и када је постало популарно и наплативо бити “страни плаћеник“, наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам “ратни хушкач“ и “злочинац“ (због оне пушке коју су ми дали док сам био “страни плаћеник“ и “домаћи издајник“). Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао “издајник“, “затуцани националиста“, и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти – само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете “џангризала“, “депресивца“, “скептика“, “писца“, и још много чега. У последње време чујем од владара да сам “нерадник“, “неспособњаковић“, “анти-европејац“, “анти-реформатор“, “затуцани Србенда“, “хејтер“…
Последња етикета, што ми попут жига би прилепљена на чело, јесте: олош!!! Не, не тешите ме, препознао сам се сто посто и поносан сам на ту етикету. Као уосталом и на све пређашње. Јер није важно која етикета вам је додељена и шта она значи, дословно или пренесено, важно је ко вас је етикетирао. Тако се ви легитимишете. Једном сам, на једном месту, бранио нечије нешто. Неки радикал ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке. Чак и педер. Јер, ако он није педер – како тврди, онда ја јесам. Исто не можемо бити. Да, јесам олош, за неке тренутно јесам…
Конкретно