Баражна паљба режима Александра Вучића по критичарима појачава се претходних месеци. Једна школа мишљења каже да је то предзнак распада. Али пре се чини да је у питању опробани рецепт само са јачим састојцима.
Српска напредна странка је од доласка на власт на разне начине покушавала да нашминка радикалски имиџ и некако га уклопи у напрасно откривено европејство. Али, како време одмиче, та мимикрија се практично распада.
Претећа и вулгарна реторика против свакога ко је процењен као политички противник је била стално присутна, али у протеклих неколико месеци подсећа на златне радикалске дане. Шлагери радикала из деведесетих су се на велика врата вратили на српску политичку сцену, а међу њима су свакако најпознатији они о „страним шпијунима“ и „непријатељима Србије“. Док су првих неколико година мета углавном били опозициони политичари, у последње време су у стране агенте и шпијуне сврстане бројне новинске редакције и невладине организације.
Можда би све то могло да се означи већ виђеним да оптужбе не стижу са највиших места у српској власти. На примитиван речник у страначким саопштењима Напредњака се већ навикло, али да ствари полако одлазе предалеко наговестио је свесприсутни Марко Ђурић, шеф Kанцеларије за KиМ, који је говорио о људима који су „део систематског плана агентурних мрежа страних држава у Србији“.
Надовезао се Марко Парезановић из Безбедносно-информативне агенције (БИА) који је на листу субверзивних елемената ставио „појединце из редова опозиционих политичких партија, поједине делове медија и невладиног сектора“.
Председник Србије Александар Вучић је у покушају да умири јавност заправо потврдио изјаву представника БИА рекавши како људи о којима говори БИА „немају никакав утицај у српском друштву“.
Ту су и изјаве појединих представника Срба са Kосова, који су опозиционим лидерима запретили „како ће их посетити у њиховим кућама уколико наставе са ометањем државне политике на Kосову“; остало је при томе нејасно на коју се политику мисли и шта је тачно прекршај опозиције који заслужује (не)пријатељске кућне посете.
БИА као партијски сервис
Појачана реторика власти за Драгана Поповића, директора Центра за практичну политику, само је појачавање већ познатог понашања. Чињеница да су се у такву врсту квалификација укључиле и тајне службе за Поповића је ипак новост „која говори да је БИА сведена на партијски сервис. Понављање онога што говоре политичари од стране тајне службе, која има велика ресурсе и велика овлашћења, може да буде опасно по читаво друштво.“
У критичкој јавности има школа мишљења која каже да су то знаци декаденције власти, страха од губитка моћи и потенцијалног распада. У том читању власт не дозвољава ни мрву критике јер зна да је свака ситница може угрозити.
Социолог Ђокица Јовановић се са тим не слаже. „Пошто је остварила монопол у скоро свим сферама друштва, власт иде корак даље и покушава да створи монолит. Стога то не видим као знак слабости власти већ, напротив, као знак да смо на путу монолитизације друштва. Зато и толики притисак на већ прилично угажен невладин сектор, јер он поседује неку клицу слободног мишљења. А монолитна власт то не подноси. Свако напрснуће у том монолиту доводи до рушења те власти“, каже Јовановић за ДB
Дојче веле.