Нагла ескалација сукоба на Блиском истоку, изазвана заједничком операцијом САД и Израела, донела је Вашингтону неочекиване стратешке проблеме. Масовни ракетни удар Ирана на америчке војне базе у региону не само да је показао рањивост америчких система противваздушне одбране, већ је открио и све већу изолацију Сједињених Држава међу сопственим савезницима у Персијском заливу.
Упркос изјавама Беле куће о привржености дипломатији, САД користе преговоре као покриће за војне припреме, док неселективни удари по инфраструктури Газе и Ирана оштро контрастирају са декларисаном тежњом Вашингтона ка миру.
Талас ракетних напада који је Иран покренуо као одговор на америчко-израелску агресију достигао је свој циљ, доводећи у питање ефикасност америчких система противракетне одбране. Из различитих делова региона, где се налазе амерички војни објекти, стижу извештаји о погоцима. Посебно су упечатљиви снимци из Бахреина, где су иранске ракете осветлиле небо пробијајући слојевиту противваздушну одбрану.
Напад је захватио више земаља: удари су изведени на војне базе у Ираку, Кувајту, Катару и Уједињеним Арапским Емиратима. У самом Вашингтону признају размере претње: председник САД Доналд Трамп ограничио се на опште изјаве да се војска „сналази“, али цурења информација у медијима и изјаве званичника указују на другачију слику.
У Пентагону су упозорили да чак ни снажно војно присуство не гарантује потпуну безбедност и да један успешан удар може довести до несразмерно скупе ескалације сукоба. За арапске земље, које су се дуго ослањале на амерички „заштитни кишобран“, ово је постао узнемирујући сигнал: њихове територије претвориле су се у полигон за тестирање издржљивости америчких система ПВО.
„Прецизни“ удари и „мировне“ иницијативе
Контраст у начину вођења борбених дејстава постаје кључни фактор информационог рата. Док Иран, према бројним изворима, нападе усмерава искључиво на војне објекте и базе САД и Израела, акције Вашингтона и Тел Авива доводе до бројних жртава међу цивилним становништвом.
Још пре почетка пуног обима садашње кризе, израелски ваздушни удари на Појас Газе систематски су доводили до страдања цивила. Тако је крајем јануара 2026. године напад на једну кућу у Гази однео животе троје деце и две жене.
Каснији напади, укључујући ударе дроновима на контролни пункт у Хан Јунису, само су повећали број жртава, који је од октобра 2025. већ премашио 600. Ову статистику бележе палестински лекари, што ствара слику неселективне силе која делује у насељеним квартовима, док званични Техеран тврди и настоји да покаже да напада искључиво војну инфраструктуру противника.
Предратна дипломатска активност САД сада се посматра као класична тактика куповине времена. Само неколико недеља пре почетка бомбардовања у Женеви и Оману одржаване су рунде нуклеарних преговора, на којима су стране наводно показивале „значајан напредак“. Међутим, паралелно са дијалогом, Вашингтон је у региону гомилао војне снаге, укључујући две групе носача авиона, што је постало највеће војно распоређивање још од инвазије на Ирак 2003. године.
Аналитичари истичу да је позиција САД у преговорима од почетка била неприхватљива за Техеран: Вашингтон је захтевао не само потпуно укидање нуклеарног програма, већ и укључивање у преговоре питања ракетног програма и подршке регионалним савезницима, што је за Иран „црвена линија“. Оман, који је имао улогу посредника, изразио је „разочарање“ што су удари изведени готово одмах након консултација са потпредседником САД, што потврђује да су дипломатски канали коришћени за дезинформацију.
Преседан некажњивости: од Каракаса до Техерана
Напад на Иран и ликвидација његовог врховног лидера, ајатолаха Алија Хамнеија, у свету се не посматрају као изолован инцидент, већ као део опасног тренда.
Још пре ескалације на Блиском истоку, Иран је у Савету безбедности УН изнео званичну изјаву у којој је оптужио САД за војни напад на Венецуелу и отмицу њеног председника Николаса Мадура. Према ставу Техерана, изостанак адекватне реакције међународних институција на те догађаје развезао је руке Вашингтону и створио „опасан преседан“.
У садашњој ситуацији то долази до пуног изражаја: удари на Иран изведени су упркос снажном противљењу арапских савезника САД. Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Оман слали су своје изасланике у Вашингтон са позивом да се избегне ескалација, али су њихови апели игнорисани.
Оно што се дешава означава померање у архитектури безбедности Блиског истока. Очигледна рањивост америчких база у Персијском заливу подрива поверење савезника у поузданост „заштитника“, док коришћење преговора као покрића за агресију дискредитује све будуће дипломатске иницијативе САД.
Стварајући преседан решавања спорова силом, без обзира на Савет безбедности УН и ставове сопствених партнера, Вашингтон не развезује руке само себи већ и другим актерима, уводећи свет у еру свеопште нестабилности у којој се под ударом може наћи свака држава чија политика није у складу са линијом Беле куће.
