Исповест Симе Зулуа, митског вође Звездиног „севера“: „Кажу да сам ја започео рат на Максимиру“

Ово је прича о почецима организованог навијања у Београду и Југославији, прича о духу града, али и о политици, буђењу национализма, доласку рата и распаду једне земље и читаве генерације

Сима Зулу је митска личност Звездиног „севера“. Митски вођа навијачке групе Зулу Wарриорс. Митови кажу, Сима Зулу је рокенрол вођа навијача. Митови кажу да су чланови те навијачке групе волели урбане групе попут ЕKВ, али пре свих Нене Чери. Митови говоре, али је то права истина и рећи ће то Ћирило, да су Зулу уз Ред Девилс и Ултрас, пре њих, деца момента и урбане културе која је тада преовладавала међу младима, па су онда то и носили на трибину.

У новом броју Недељника, који је на киосцима од четвртка 19. априла, прочитајте велику причу о почецима организованог навијања, буђењу национализма, распаду једне земље и читаве генерације…

Сима Зулу се сећа својих навијачких почетака, како су формиране прве праве навијачке групе, сукоба, путовања и наравно чувеног Максимира 1990. године.

„На ‘север’ сам стигао 1984. Био сам клинац од 15 година. После три године направили смо групу. Језгро на ‘северу’ је чинило нас шездесет и од тих шездесет знало се ко може да се попне на шипку. То је била прва ударна екипа. Ултраси су најстарији, настали су 1983. и ту су били: Тима, Радуле, Дон Вито, Џипси, Ћела…

Па 1985. долазе Ред Девилси: Црвко, Шицко, Станиша, Kрле, Јоца џудиста… И после тога долазимо ми као најмлађа екипа. Било је ту и подгрупа са Војводом, Ацом Маринадом…“, рекао је између осталог Сима Зулу.

„Kренули смо први да се шибамо и да скачемо на полицију. Ја сам међу првима кренуо. Силазио сам са шипке доле на терен. Први сам навијач који је кажњен и осуђен за паљење бакље на центру терена. Био је то 85. дерби, 17. септембра 1989. на Маракани. Било је 100.000 људи. Прескочио сам ограду са ‘севера’, утрчао на терен, дошао на центар, прекрстио се, пољубио и запалио бакљу…“, рекао је о догађајима, о којима опшириније можете да читате у новом Недељнику.

Испричао је и да је преживео можда и зато што је увек ишао међу првима.

„Преживео сам и Максимир 1990. Максимир је био пакао. За мене кажу да сам почео рат на трибинама на тој утакмици. Попели смо се горе и испразнили целу њихову трибину. Њихови навијачи су нас поливали одозго пивом, пи*али су по нама. То је све било намештено на политичком нивоу. Да није тада било Срба у хрватској полицији у Загребу, ми бисмо га угасили. Нас је било две хиљаде у кавезу и појели би нас…“

Недељник