Рајнхолд Ханинг има 94 године. Доживео је да га више од 70 година после незапамћених злочина у којима је учествовао у логору смрти у Аушвицу у очи погледа Ајрин Вајс.
„Једног хладног јутра Ајрин је чекала испред општинског суда у немачком градићу Детмолду. Допутовала је чак из Вирџиније како би сведочила на суђењу Рајнхолду Ханингу, данас 94-годишњем бившем чувару нацистичког логора смрти Аушвиц. Морала је да сачека, док су Ханинга довели у колицима“.
Тако је магазин „Тајм“ описао увод у једно од последњих суђења нацистима.
У сакоу и џемперу, са наочарима, погнуте главе, како би што мање упадао у објектив камерама, било је тешко схватити да је тај декица отпужен за саучесништво у убиству чак 170.000 људи током свог служења у концентрационом логору од јануара 1943. до јуна 1944. А, тачно у то време, међу Јеврејима које су довели у логор била је и 13-годишња Ајрин.
Ајрин, није имала несрећу да упозна Ханинга у логору смрти. Таквих преживелих одавно више нема. Она је само у то време тамо била заробљена, али је позвана да сведочи зато што је једна од оних која је тада била у логору и која је могла да исприча како је тада Аушвиц изгледао и каква је била Ханингова улога, с обзиром на задужења чувара која су јој била добро позната.
Реч је о новој стратегији немачког правосуђа којом се напокон олакшава суђење бившим нацистима, 70 година од почињења злочина. Реч је о покушају Немачке да исправи ужасне грешке након рата. На западу Немачке, у 13 суђења у Нирнбергу од 1945. до 1949. године, осуђена је само најстрожија елита која је била на власти у то време.
На истоку земље, пак, суђења су била пуно оштрија, али су често била затрована идеолошким печатом. Историчари процењују да је 10 одсто Немаца било учлањено у Нацистичку партију. Али, уз огроман број људи који је требало истражити, уз огромну бирократију логора смрти, Немачка је починила и ту грешку што је оптужене нацисте прогонила као криминалце, не као учеснике геноцида.
Другим речима, за свакога је морало да се докаже да је тад и тад, са тим средством убио тог и тог човека. У таласима суђења од 1963. до 1965. у Западној Немачкој, осуђено је поражавајућих 17 злочинаца. А, и од њих толико, само шесторо на доживотне казне затвора. Док је широм света више од 1.000 људи који су сејали смрт по логорима отерано пред суд, у Немачкој се судило само њима 50.
А, било је између 6.000 и 7.000 чланова особља директно укључених у убијање. Не треба сметнути са ума и то да није могло да се избегне да су неки од судија у послератној Немачкој и сами били некадашњи нацисти. Због свега тога, немачки тужииоци из Лудвигсбурга напокон су усвојили предлог главног тужиоца покрајине Хесен, Фрица Боера из 1960-их да се напросто утврди да је на одређеном месту спроведен геноцид. И да се оптуженом кривица утврђује тако да се докаже да је на том месту у том времену обављао тачно одређену дужност. Тиме је постајао оруђе злочина и био је крив. Први који је платио такву стратегију био је 2011. ноторни Украјинац Џон Демјањук, у Другом светском рату чувар у логору Собибор. У његовом случају напокон су разрадили стратегију:
– Ако си радио у фабрици смрти, то те је чинило средством убијања, јер ти је посао био да служиш убијању људи – казао је за „Тајм“, Лоренс Даглас историчар са Универзитета у Масачусетсу.
Био је то начин да Немачка исправи своје пропусте. Следећи је дошао на ред књиговођа из Аушвица Оскар Гронинг, саучесник у убиству 300.000 људи. Потом још тројица, од којих је један оптужени у међувремену умро од старости.
Јенс Ромел, водитељ канцеларије за нацистичке злочине у Лудвигсбургу, рекао је за „Тајм“ да је од марта у поступку још 13 случајева. Ромелови људи били су они који су утврдили да је Ханинг рођен 28. децембра 1921. године, да је са 14 година напустио школу и отишао да ради у фабрици, да би затим приступио нацистима.
На источном фронту борио се до септембра 1941. кад га је ранила граната у Украјини. И тако су му понудили „лаган посао“ у Аушвицу. Његов је посао био да дочекује логораше и прати селекцију, ко иде одмах у смрт у гасну комору, а ко на робовски рад и вероватну смрт од болести или исцрпљености неколико месеци после.
– Нико нам ништа не би говорио првих дана тамо. Али, ако је неко, попут мене, тамо провео дуго времена, онда му је постало јасно о чему је реч. Људе би упуцали, гушили у коморама и спаљивали. Виђао сам како преносе лешеве, могао сам намирисати смрад спаљених људских тела – казао је Ханинг на суђењу.
Ајрин је, пак, испричала да су њу и породицу у Аушвиц довели у мају 1944. Имала је само 13 година, били су уморни и дезоријентисани, а нацисти су их штаповима упућивали где да оду, њену мајку и двоје млађе браће и сестара у гасну комору, њеног оца и старију сестру на рад. Чувар који је дошао до ње, неколико тренутака је оклевао пре него што је послао за старијом сестром.
Живот јој је спасило то што је имала мараму на глави и изгледала је старије од 14, колико је била старост испод које су се деца слала одмах на убијање.
Кајање: Боли ме што сам био део те злочиначке организације
Ајрин Вајс каже да нацисти данас на суђењима уживају неупоредиво већи обзир него они као жртве у рату.
– Била бих сретнија да му се судило и раније, али сада само желим да он чује шта имам да кажем, ја, и други сведоци о томе какве су биле последице дела која је починио као младић – рекла је Ајрин.
29. марта Ханинг је проговорио: „Дубоко ме боли што сам био део такве злочиначке организације. Стидим се што сам видео такву неправду и нисам учинио ништа у вези тога. Извињавам се због тога. Јако ми је, јако жао“.
Али, за Ајрин то није било довољно, јер деценијама милиони немачке деце и унучади оних који су требали да проговоре, од њих није чуло ништа.
– Апсолутно је време да то престане да се прећуткује – рекла је Ајрин.
А, о томе је имао шта да каже и Даглас, историчар са Универзитета у Масачусетсу: „Оваква суђења нас подсећају да се геноцид никада не догађа без тих обичних војника. Ствари могу у некој земљи веома брзо да крену по злу, а кад се догоди, шокантно је колико је пуно људи вољно да крене тим путем.“.
Блиц