Мало је познато да су вођено тајни преговори са Американцима о статусу Косова и Метохије у Београду и пре Мировне конференције у Рамбујеу, која је доживела крах и била увод у бомбардовање Србије.
На документу, политичке садржине, тада је са америчким сарадником у Београду радио професор др Владан Кутлешић, док је други документ, војне природе, припреман под рукодством председника Србије Милана Милутиновића. Кутлешић је први пут у интервјуу за Недељник говорио о детаљима овог турбулентног периода.
„Годину дана пре Рамбујеа, у Београду, у апсолутној тајности, ми почињемо разговоре са Американцима о Косову. О томе знају само четири човека. У веома доброј и конструктивној атмосфери, у фебруару 1998. дошао је Џим О’Брајан, специјални саветник Медлин Олбрајт и један од људи од њеног највећег поверења. Он је боравио у Београду непрекидно од фебруара до маја 1998. године и нас двојица смо радили на тексту који је требало да реши статус Косова. Полако смо радили, никакве рокове нисмо имали. Морам да кажем да је он врхунски правник. У том периоду само је накратко отишао у САД, на петнаестак дана, јер му се родила ћерка, после чега се вратио. До 1. јула смо имали урађен само почетак споразума и говорили о контурама коначног текста. Наш рад је ишао у правцу проширивања аутономије Косова. Дошли су онда годишњи одмори, Џим се вратио у САД уз договор да у августу наставимо. Ипак, до тога никада није дошло, јер се на терену десило нешто што ја и даље не знам, али нешто што је срушило добру атмосферу нас и Американаца и прекинуло рад. Од тада нема сарадње и посао стаје све до Рамбујеа„, открива Кутлешић.
Он и О’Брајан су дакле радили на правном споразуму док су у исто време у Београду, такође, у тајности радили Милан Милутиновић и Кристофер Хил, по питању војно-полицијске акције на Косову.
„И некад дођемо раније и чујем шта причају. Могу да тврдим и да потпишем да се Хил са великом наклоношћу, разумевањем и саветодавно обраћао Милутиновићу о томе како да се спроводи акција на Косову, али му је истовремено стављао ограничења која су садржана ОЕБС правилима о унутрашњим сукобима. И онда ја чујем, могу да цитирам шта сам чуо: Милане, не сме зелено да буде на терену, само плаво. Значило је да не сме војска ту да буде, него полиција. ‘Ако нема довољно плавог, фарбај зелено у плаво’. ‘Не сме авијација, смеју хеликоптери‘, ‘не смеју тенкови, смеју БПР-ови, ништа преко 80 мм’. То су била правила ОЕБС-а која су Американци тражили да се поштују“, препричава Кутлешић.
Прекретницу у односу Американаца према питању Косова одиграо је случај Адема Јашарија и акције српских снага безбедности у селу Доње Преказе, 5. марта 1998.
Према званичној полицијској верзији догађаја, српске снаге безбедности су окружиле Јашаријеву породичну кућу и позвале на предају. Полиција им је дала два сата да се предају. Јашаријева група је одговорила употребом тешког наоружања — минобацача, митраљеза, ручних граната, снајперских пушака, убијајући два и ранивши три полицајца. Након тога је полиција употребом тешке артиљерије сравнила Јашаријеву породичну кућу са земљом, заједно с 56 чланова његове обитељи, међу којима је 18 жена и 10 деце.
После догађаја у Доњем Преказу, дакле, оружани сукоби су се заоштрили, па је следеће године дошло до конференције у Рамбујеу. Кутлешић, који био члан државне делегације на овим мировним преговорима, прича како је тамо поново срео свог старог познаника Џима О’Брајана.
„Онда почиње Рамбује. И мене стављају у делегацију. Држава ставља политички другоразредну делегацију. То ми је било чудно. А на још једном примеру ми је било још чудније. На одласку на аеродром, била је субота, Горица Гајевић ме зове код ње, иако нисам члан СПС. Ја долазим код ње и она у сузама, дрхтавом руком ми уручује коверат и каже ‘од пријатеља за породицу’. И плаче, њој је јасно, али мени није јасно и схватим да је новац. На аеродрому ћу добити то исто од полиције, са гаранцијом да ће ми чувати децу. Ништа не траже заузврат. Ја из тог закључујем да је био страх државног врха шта ће се догодити“, каже Кутлешић и наставља:
„У дворцу смо били закључани. Ништа се не ради. Руководство конференције, Петрич и Мајорски траже да се одмах пише, а ми тражимо да се утврде принципи. И ништа се не ради три дана. Трећег дана, ја видим у ходнику Џима. Махнем му, махне он мени и касније за вечером приђемо један другом. Џим каже: ‘Владане, хајде да радимо, овде се ништа не ради.’ Ја му кажем да немам овлашћење, јер сам сад само члан делегације. Он каже: ‘Океј, али да знаш да није добро.’ После два дана, он каже: ‘Ово дефинитивно није добро, хајде да кренемо где смо стали у јулу.’ Ја кажем – океј. Дошао је код мене у собу око 22.30 и нас двојица смо почели руком да пишемо текст споразума без војног дела. Текст споразума је био на нивоу слабијем од амандмана из 1974, али је подразумевао појачану аутономију, са паралелним институцијама и белгијским моделом федерализма. Та појачана аутономија је предвиђала и поделу полицијских послова по америчком моделу: савезна и покрајинска полиција. Био је то прихватљив модел“, објашњава Кутлешић.
Он даље препирчава како су се ствари дешавале редом.
„Кад смо завршили, било је око пола четири ујутру, Џим ми каже: ‘Мени се ово свиђа, пробуди своју делегацију, ја ћу моју.’ То ми је показало да је он у ствари био главни на целој западној страни. Ми их све пробудимо и онда је он говорио, ја сам ћутао. Мене је само Ратко Марковић подржао, Шаиновић и Штамбук су ћутали. Џим каже: ‘Ово је солидна основа за разговор, ја ово шаљем за Вашингтон, ви шаљите за Београд, видимо се вечерас.’ Ја сам отишао да спавам. Те вечери око пола девет је стигао крипто телеграм који је потписао министар спољних послова Жика Јовановић. Писало је: ‘Издајниче, смењен си. Долази Милан Милутиновић да преузме преговоре.’ Ја пошаљем Милошевићу шифровани телеграм: ‘ОК, ја се враћам за Београд’, а он ми врати шифру да будем ту и да нико не сме да ме дира. Али Милутиновић је одбио тај текст споразума. Ништа ме није ни питао, нити разговарао о томе. И онда смо добили развој ситуације која је довела до бомбардовања“, каже Кутлешић.
INTERMAGAZIN
