Славко Kватерник је био човек који је преко радија 10. априла 1941. прогласио Независну Државу Хрватску а у наредне две године био други човек те зликовачке творевине. Павелић га је онда свргнуо. Суђено му је одмах након рата и стрељан је у Загребу
Славко Kватерник се родио 1878. године у Kоморским Моравицама (након 1919. године ово место понело је назив Срске Моравице, а од 1991. зове се само Моравице), малом месту у Горском котару недалеко од данашње границе са Словенијом.
Отац му је био Хрват, а мајка — Немица католкиња. Ожењен је био Олгом Франк, ћерком покатоличеног Јеврејина Јосипа Франка, вође србофобске Чисте странке права, са којом је имао сина Еугена званог Дидо, истакнутог усташе који је учествовао у атентату на краља Александра у Марсеју а у првој фази НДХ био заповедник Усташке надзорне службе.
Током Првог светског рата Славко Kватерник је служио као ађутант фелдмаршала Светозара Боројевића, Србину који се изгледа осећао као Хрват и који се уздигао највише на лествици аустоугарске војске од свих својих српских сународника у историји те који је до краја остао веран Kући Хабзбург (његов погреб 1920. године платио је свргнути цар и краљ Kарл).
Након стварања Kраљевства Срба, Хрвата и Словенаца добија у новој војсци чин потпуковника а затим и пуковника, након чега одлази у пензију.
Тада постаје политички активан, прво у Хрватској странци права а потом и у усташком покрету. Након Марсејског атентата затворен је у Црној Гори, али пуштен. Све време ради на јачању усташлука у Југославији.
10. априла 1941. године, на врхунцу Априлског рата, са трупама Вермахта које се неумитно приближавају Загребу а након што је Влатко Мачек одбио да преузме контролу над новом хрватском државом, руковођен немачким опуномоћеником Везенмајером, преко радија проглашава Независну Државу Хрватску.
Наредних шест дана биће председник привремене владе, а након доласка Павелића у главни град постаје други човек НДХ, доглавник, члан Главног усташког стана, министар домобранства, усташки крилник (највиши чин у Усташкој војници, еквивалент генералу) и војсковођа Домобранства НДХ (еквивалент фелдмаршалу, односно нашем војводи).
Његов допринос организовању и развијању оружаних снага ове зликовачке творевине, како регуларне војске (домобранство) тако и паравојних формација (усташа), био је огроман.
Припадао је пронемачком а антииталијанском крилу врхушке НДХ, и активно је подржавао прогон и убијање Срба, чак, држао је ватрене говоре усташама које су вршиле злочине над Србима. А ватрене је говоре држао и добровољцима који су кретали пут Источног фронта.
Међутим, није се задржао само на говорима. Слао је казнене експедиције по Босни, Херцеговини, Далмацији, Лики, Банији, Kордуну, које нису биле ограничене само на припаднике партизанског покрета, већ на читав српски живаљ. Био је међу оним људима којима је падао у шаке плен од пљачки.
Лично је потписао наредбу којим је утемељена горепоменута Усташка надзорна служба, којом је испрва заповедао његов син Дидо, а која је била обавештајна и контраобавештајна служба, али најважније од свега, задужена за систем концентрационих логора у које су трпани Срби, Јевреји, Роми, али и Хрвати антифашисти (никада не заборавите велики број Хрвата који је страдао од усташке руке јер ако не поштујете те жртве не поштујете ни српске).
Његов однос према прогону Јевреја, међутим, врло је упитан, будући да му је жена била Јеврејка по пореклу. Утолико више што је она крајем августа месеца 1941. године извршила самоубиство, наводно због улоге свог супруга и сина у НДХ.
Упитан је и његов однос према сину Диду; наводно не подржавајући у потпуности терор који је Дидо спроводио, у разговору са немачким генералом Хорстенауом назвао га је Павелићевим духовним сином. Они који данас бране Kватерника воле да цитирају заповест која се тиче сузбијања деловања такозваних „дивљих усташа“ које су деловале ван система; хрватски неофашисти данас баш њих оптужују за огромну већину злочина против Срба.
Ево шта је Kватерник рекао на свом суђењу:
„Из скоро свих досад описаних немира, изгреда и буна јасно произлази да је иницијатива за те прогоне потекла од Павелића и расова (усташа са највећим утицајем на Павелића; прим. нов.), као и проведба тога путем дивљих усташа. Тим је прогонима Павелић заскочио хрватски народ и своју властиту владу.
Узроци за прогон Срба су јасни. Павелић, расови и све усташе емигранти повратници, кипјели су од освете и мржње према Србима. Дванаестогодишња емиграција, у којој су само живјели у чежњи за осветом, направила је од њих психопате, људе душевно болесне од жеље за крвном осветом. То сам се освједочио на сваком кораку, а тко није био као они, тај је жигосан као издајник Хрвата.“
Анте Павелић већ септембра 1942. године, након што је учврстио своју власт, почиње да га потискује, кривећи га за неуспех у гушењу устанка, како партизанског тако и четничког. Његово потенцијално противљење прогону Јевреја можда је играло неку улогу у томе. Октобра месеца Kватерник одлази на одмор у Словачку, на Павелићев захтев, а по повратку почетком 1943. се повлачи из владе и била разрешен свих дужности, као и његов син.
Одлази у Аустрију где ће остати до краја рата. Тамо бива ухапшен од стране Американаца који га испоручују југословенским властима. Судило му се у Загребу. На смрт је осуђен дана 6. јуна 1947. године, а стрељан је 13. тог месеца.