Колико бесмислен, толико и неуспешан покушај прављења медијске и уличне халабуке због црквено-судског поступка, који су свесном, дуготрајном и континуираном цркворушилачком кампањом, али и личним за верујуће људе саблажњивим, нехришћанским животом, поготово недостојним свештеничког чина, иницирали један свештеник и један лаик са дипломом Богословског факултета, даје прилику да се незнавени новинари, али и они који су стицајем историјских околности неупућени у рад и надлежност црквених судова, макар мало поуче. Да су желели да се озбиљно баве задатом темом, могли су сами да прочитају Устав Српске Православне Цркве и Правила и поступке за црквене судове Српске Православне Цркве, али будући да знају да је балканска CNN affiliate медијска групација у терминалној фази, само су прибегли простачком спиновању, не би ли збунили или код своје публике изазвали сажаљење према поменутој двојици, који као да дублирају клишетиране сцене из америчких филмова Б продукције, где се самоубица попне на небодер, испод кога су унапред обавештени медији и група згубидана која навија да се претња сумасишавшег обистини. Овде се нећу бавити теоријским објашњењима, већ уз речену литературу, напоменути да истоветна црквено-судска пракса, заснована на древним канонима, постоји у свим помесним православним Црквама.
Као помоћ лошим новинарским ђацима, скратићу час и приступити примеру из недавне прошлости, као виду очигледне наставе. Наиме, 2009. године, тадашњи Епископ захумско-херцеговачки, данашњи Митрополит диселдорфски и немачки г. Григорије покренуо је црквено-судски поступак пред Црквеним судом у Требињу, против невладиних активиста Николе Секуловића и Блажа Стевовића због јавне критике на његов рачун, а посебно због критике стављања светих храмова под банкарску хипотеку као обезбеђења за вишемилионске кредите, као и других његових, црквеном народу и тадашњој јавности тешко схватљивих бројних пословних подухвата.Епархијски црквени суд их је својим пресудама искључио из црквене заједнице на одређено време.
Али, Велики црквени суд Српске Православне Цркве, којим је председавао сада покојни Митрополит Амфилохије је у мају исте године, поништио пресуде епархијског суда, формално утврђујући да су донете уз кршење правила поступка и противно црквеном Уставу и црквеним прописима. И тада се у Српској Цркви знало, а и сада памти да је Митрополит Амфилохије, као уосталом и сви други епископи, био шокиран стављањем светих храмова под хипотеку, и да је образложењем поништења пресуда, Митрополит желео да колико-толико сачува Цркву од срамоте коју јој је наносио млади бизмисмен Григорије.
У поновљеном поступку, када је казна привременог искључења из Цркве у једном случају истекла, а у другом обесмишљена протоком времена, Црквени суд у Требињу је донео пресуде којим их је помиловао, што је Велики црквени суд, под председништвом тада Епископа нишког, а потоњег Патријарха српског Иринеја, потврдио крајем 2009. године. Због простачке похлепе, безобзирности и незајажљивости тужиоца описани црквено-судски поступак може бити основа сценарија за трагикомедију, али ипак разрешава лажне дилеме које су тзв. новинари, потенцирали у јавности претходних пар недеља.Значи, и у актуелном случају свештеника и свршеног студента богословља, према којима данас треба изазвати сажаљење, а уместо њих оптужити Цркву и Патријарха, јасно је да се ради о редовним црквено-судским поступцима, који ће бити окончани према правилима и канонима који важе у Православној Цркви.
Аутор: Живко Петровић
suncanik.info