Jуна ове године, навршиће се тачно седам деценија од смрти Јелице Беловић Бернаджиковске (1870-1946). Нажалост, неупоредиво је више оних који ће се упитати а ко је, заправо, била та жена него оних за које ће тај податак бити само подсећање на жену првог српског етнографа, најбољег познаваоца и чувара српског ткања и веза с краја 19. и у првој половини 20. века, плодног писца, националну просветитељку…
– Госпођа Беловић је сахрањена на новосадском Успенском гробљу, али јој се данас, нажалост, не зна ни гробно место. То је велика неправда и према овој изузетној личности и према њеном драгоценом, трајном и импресивном делу – каже Душанка Марковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.
Беловићева је, наставља наша саговорница, рођена у угледној српској породици у Осијеку, а учитељску школу је завршила у Загребу. Доцније се усавршавала у Бечу и Паризу, да би, потом, уследила њена дуга и плодна педагошка каријера – од Руме, преко родног Осијека, Мостара, Сарајева и Бањалуке, у којој је била управница Више девојачке школе, до Новог Сада, у који је дошла непосредно по завршетку Првог светског рата и ту остала до краја живота.
У том изузетном опусу неколико дела је и данас капитално. То су, пре свих, књиге “Грађа за технолошки ријечник ручног рада” (1906), “Српски народни вез и текстилна орнаментика” (1907) и алманах “Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна уметност до данас” (1913).
Српска историја