Кад погледам колико је времена прошло и како су се ствари мењале током протеклих двадесетак година, имам искрену дилему да ли већи део становништва у Србији данас уопште зна како је изгледала југословенска кинематографија 1970-их и 1980-их. Додуше, пре тога стоји и већа дилема колико њих више уопште зна шта је то била „Југославија“, и какав се то рат једном водио, и против кога, тамо негде непојамно далеких 1940-их, али добро. Генерације се смењују, долазе млади нараштаји који више немају где и од кога да пуно чују о херојској борби против мрских нациста, о масовним погибијама окупаторске силе под кишом метака наше љуте, али праведне младости тог доба, нити да виде те сцене, осим приликом све ређих реприза некадашњих социјалистичких „блокбастера“, некада кључним филмовима и серијама ишчезле епохе.
Кроз те филмове и ТВ серије, некадашњи Југословени су поверовали, изложени обрасцу који се непрестано понављао јер се на буџетима за патриотске филмове није штедело, да су Титови партизани и њихове колеге – „илегалци“ по окупираним градовима, Београду и Загребу, углавном – сатрли толико Немаца да реално стају раме уз раме са совјетском Црвеном армијом и осталим Савезницима. О томе како је изгледао отпор у Београду или битка на Сутјесци били су позванији да кажу режисери, сценаристи, костимографи и реквизитери пре него историчари.
Међутим, југословенска се прича окончала, клима у друштву променила и дошло је време за друге теме. Нови историчари су почели да копају по архивама, а новопронађена документа су говорила нешто друго од серија и филмова. Испоставило се да није било много мртвих Немаца у борбама у Југославији. Посебно не у временима са почетка устанка, тамо негде 1941. или 1942. године. А још их је мање било у градовима, где су илегалци у серијама Отписани телевизије Београд и Непокорени град телевизије Загреб правили масакр међу нацистима. Слика која се одједном приказала, открила је нешто сасвим супротно од југословенске телевизијске верзије рата: у Београду је, током три године окупације, од 1941. до 1944. године, убијен тек један немачки војник, у организованом атентату.
Поред њега, био је још један који је убијен случајно јер се затекао у погрешно време на погрешном месту. И један „фолксдојчер“, припадник немачке националне мањине која је пре рата живела у Банату, делу Војводине тада масовно насељеном Немцима још од 18. века. Због злочина дела њихових сународника у рату, после 1945. године, фолксдојчери су масовно протерани из Баната у Немачку, бар они који су преживели сурове логоре за интернацију. И то је било то.
„Отписани“ су били ћорак. ТВ ћорак. Или, тачније речено – историјска лаж.
https://www.youtube.com/watch?v=vGk-mV4v37c
Можда су били драматуршки одлични, са фантастичном музичком темом на шпици, врхунски снимљени и са одличним глумцима али нису имали везе са истином, бар у оном делу који се тицао војника Вермахта који спектакуларно падају – углавном у извођењу легендарног каскадера Бате Каменог – погођени хицима Прлета и Тихог, отприлике десетак њих по епизоди.
Раде Ристановић, историчар млађе генерације који је изабрао да се бави темом отпора у Београду током немачке окупације у Другом светском рату, написао је књигу Акције комунистичких илегалаца у Београду 1941 – 1942, целовито сажет преглед дешавања на београдским улицама у то време.
– Према подацима које сам успео да сакупим из грађе немачке и колаборационистичке провенијенције у периоду од избијања устанка у Србији у јулу 1941. до септембра 1942. године када је регистрована последња акција комунистицких илегалаца у Београду пред нишаном пиштоља припадници немачке националности обрели су се девет пута. У тим акцијама тројица ‘носилаца новог светског поретка’ изгубило је живот – каже Ристановић.
Захваљујући подацима које је обрадио Ристановић, може се прецизно реконструисати како су изгледале смрти окупаторских војника на београдским улицама, колико их је тачно било и о каквим се догађајима ради, по намери и извођењу.
Случајност
Први немачки војник убијен је 29. јула 1941. приликом спашавања из болнице Александра Ранковића, тада познатог по конспиративном надимку „друг Црни“, а после рата, као Лека. Пошавши ка Панчевачком мосту у пратњи неког српског железничара који му је био додељен као тумач како би се лакше снашао на „црној берзи“ – у преговорима са српским сељацима око куповине масти, кобасица и сланине у унутрашности – овај немачки војник набасао је на део екипе која је на препад изводила заробљеног и рањеног Ранковића из београдске болнице под стражом домаће специјалне полиције у данашњој улици Џорџа Вашингтона. Према сећањима комунистичких илегалаца који су преживели рат, на Немца који је непланирано изашао пред групу наоружаних скојеваца који су у трку износили Леку Ранковића из болнице, обарач је повукао Милић Ракић „Мирко“ (погинуо 1943. године, после рата проглашен за Народног хероја).
Атентат
Друга жртва је пала као плод организоване акције Војислава Нановића, касније легендарног режисера, Момчила Митровића Моче, Моме Стефановића и Радована Ћосића. Ова група скојеваца је, по налогу Марка Никезића, у то време руководиоца комунистичког „средњошколског актива“, добила задатак да ликвидира неког Немца, по слободном избору. Дакле, да убију где и кад им се укаже прилика. Четворка је данима лутала тадашњом периферијом града где није било агената Специјалне полиције нити већих немачких патрола, не би ли наишла на мету. Прилика им се указала 3. септембра 1941. у близини основне школе Војислав Илић. Нановић и Митровић су у оближњој кафани уочили немачког војника како седи сам за столом и пије. Сачекали су да изађе и у полумраку периферијске улице у њега сасули више метака, убивши га на лицу места.
Немац, али не баш војник
Трећи успешни атентат извршен је 7. октобра 1941. На мети се нашао фолксдојчер Антон Парте, задужен да стражари испред магацина намирница немачке националне групе на Врачару. Магацин је био напуњен стварима које су фолксдојчери пљачкали из јеврејских радњи чије је власнике окупациона власт Трећег рајха одводила у логор Топовске шупе. Читави конвоји фолксдојчерских запрежних кола прелазили би Дунав долазећи из Баната и ишли редом по јеврејским радњама. Вишак опљачкане робе коју нису могли да понесу са собом складиштили су по магацинима попут оног који је чувао Парте, цивил са фолксдојчерском траком око руке и пушком на рамену. Скојевцу Радовану Ћосићу, који је већ имао искуства у претходном убиству војника Вермахта са Нановићем и групом, придружио се и Ранко Кекић: глумећи пролазнике су пришли Партеу и убили га са два метка.
Често је и питање да ли су и присталице поражене краљевске југословенске војске предвођене официрима који нису хтели да прихвате капитулацију насртали на Немце.
– Југословенска војска у отаџбини, како се називао покрет отпора одан југословенском краљу Петру Другом Карађорђевићу у избеглиштву, код Британаца, позната под тадашњим називом ‘равногорци’, у складу са својом стратегијом чија је суштина била да се избегавају сукоби са окупатором и врше интензивне припреме док се не стекну услови за покретање устанка, није изводила оружане акције ширег карактера у Београду – каже Ристановић.
У документима су остале забележене две акције које су извршили београдски равногорци – два убиства, али не немачких војника већ – домаћих Срба, официра у окупаторској служби. Пуковника Милоша Масаловића, шефа кабинета председника српске квислиншке владе Милана Недића, ликвидирале су његове предратне колеге из војске, капетан Драгутин Миливојевић и поручник Мирослав Николић, 8. марта 1944. године у Браничевској улици на Врачару. Иста група официра два месеца касније, 18. маја, поново убија једног од високих службеника Недићеве квислиншке владе, Цветана Цеку Ђорђевића, функционера у Министарству унутрашњих послова, испред његове куће на Авали.
– И на нишану комунистичких илегалаца били су најпре домаћи службеници Одељења специјалне полиције, затим обични грађани који су денунцирали, Руси у саставу квислиншког Руског заштитног корпуса, љотићевци и бивши чланови који су променили табор и почели да раде за полицију – каже Ристановић.
На мети припадника комунистичког отпора највише су били објекти и постројења стављени у службу окупационог система. Највеће акције су биле паљење гараже 26. јула 1941, на месту данашњег тржног центра Зира у Рузвелтовој, када је према немачким изворима изгорело 19 камиона и аутомобила, и постављање две „паклене машине“ – импровизоване бомбе у једној столарској радионици 1. августа и фабрици „Беометал“ две недеље касније.
Према подацима дневних и месечних извештаја полицијских окупационих и колаборационистичких структура похрањених у архивама, у јулу и августу 1941. године, комунисти су извршили укупно 62 акције, од пресецања телефонских и телеграфских линија, паљења штампе, напада на објекте и возила, до атентата. Већином се радило о акцијама скромног домета, јер су их вршили млади људи, у просеку двадесетогодишњаци, без било какве војне или диверзантске обуке. Оно мало обученог кадра у саставу комунистичке организације је до јесени 1941 напустило Београд или су били ухапшени, па и убијени. Већ у јесен 1941. године, домаћа Специјална полиција, чији су руководиоци углавном добро познавали припаднике и симпатизере Комунистичке партије још од пре рата, разоткрива мрежу отпора и започиње страховиту репресију која је приморала илегалце да промене облик отпора.
Нова формула илегалаца пронађена је у тактици ликвидирања оних која наносе највећу штету покрету – али из домаћих редова. Образоване су ударне групе и отпочео је лов на службенике Специјалне полиције, и то оне који су најбоље познавали кадрове, организациону структуру и облик деловања Комунистичке партије Југославије, као и на полицијске агенте који су по резултатима на пољу сузбијања комунистичког покрета отпора засенили и немачку полицију Гестапо.
Убиство поднадзорника Ђорђа Космајца 6. марта 1942. на Дорћолу представља навећи домет те тактике. Након тога, полиција повећава напор на уништењу свих ћелија отпора и већ од марта 1942. комунистичка организација у Београду више није успела да поново покрене било какве оружане акције.
Са друге стране, организација Драже Михаиловића имала је за то време разгранату и у окупациони апарат дубоко инфилтрирану мрежу обавештајаца који су у штаб герилског покрета на Равној гори слали најразличитије податке. Савезници су могли да читају поверљиве извештаје Министарства унутрашњих послова владе Милана Недића, да прате изградњу фортификацијских утврђења у Београду, да сазнају у ком правцу иду и шта све носе композиције немачких возова које пролазе кроз београдску железничку станицу.
Велику тамну рупу овог периода, још увек мало истражену, представљају акције обичних грађана који су, поред припадника организованих група покрета отпора, ризиковали животе супротстављајући се окупатору. Упркос свим забранама, Београђани су показивали непослушност и масовно слушали забрањене радио станице. Из садашње перспективе нам тај чин можда не делује као посебно опасна врста отпора, али када се у обзир узме казна за слушање енглеског радио Лондона – слање у логор на Бањици – све поприма опаснију димензију. Окупаторске новине и радио често су упозоравали и на још једну врсту бунтовништва, посебно омиљену код млађих Београђана у то време: дрско понашање оних који се шетајући улицама не склањају немачким војницима него иду директно на њих, ударајући их раменима у пролазу. Читајући полицијске досијее, можемо да упознамо Београђане који су под претњом смртном казном ипак сакривали комшије Јевреје или чланове покрета отпора.
– Окупатор који је заузео Београд и читаву земљу у својој расној лествици није српски народ држао високо, и у поретку ‘Нове Европе’ који је градио није му предвидео ни мало сјајну улогу. Зато је од почетка окупације владао челичном руком, односно, спроводећи бруталну одмазду и за најмању ствар – каже Ристановић.
Нацисти су настојали да неутралишу све који су процењивани као „непријатељи новог поретка и могли да угрозе ред мир и безбедност на окупираном простору“, објашњава он.
– Зато је свака акција комунистичких илегалаца покретала опсежну реакцију Специјалне полиције. Само у 1941. по антикомунистичкој линији ухапшено је у Београду око 2,000 људи. Након појединих акција, окупатор је као меру одмазде стрељао велики број ухапшених. Упоредо са комунистима које је углавном јурила домаћа полиција, Гестапо је хапсио равногорце, те нису биле ретке ситуације да припадници ова два супротстављена покрета отпора буду заједно убијани у Јајинцима или у неком од концентрационих логора окупиране Европе – додаје Ристановић.
Ослобођење Београда 20. октобра 1944. године доноси нове потезе – неки од кључних људи међу београдским равногорцима, попут Александра Михајловића, одмах су убиле нове власти, другима је суђено и живот су наставили у Сремској Митровици и осталим југословенским затворима. Није занемарљив ни број оних који су некако успели да емигрирају.
– Исто тако, заслужен третман нису добили ни многи комунистички урбани илегалци. Партија је већину оних иза којих је остао полицијски досије или који су рат провели само у граду уместо у шуми сматрала издајницима и гледала са подозрењем, сто одражавало на касније каријере и живот ових људи – каже Ристановић.
Уколико се неком учини да број од једног намерно и једног случајно убијеног немачког војника за три године окупације делује као показатељ неозбиљног покрета отпора нацистима, треба рећи да општа европска историографија и даље није постигла консензус око улоге и места покрета отпора у сламању нацизма у Европи. Проблем представља недостатак метода уз помоћ којих би се квантификовали одређени сегменти деловања покрета отпора али и уопште шта се све може подразумевати под термином „отпор“.
Када изузмемо отворене устанке као што је био онај у пољској престоници Варшави у лето 1944. године, или у Напуљу у Италији пред долазак америчких снага, ниједан окупирани град у Европи не може да се „похвали“ стотинама убијених немачких војника за време окупације. У Београду је током рата била велика концентрација окупационе оружане силе, од првог дана су чувани најважнији објекти и лица и окупатор је завео строг режим и мере колективне одговорности противне међунарнодном праву. Велики број војника је заробљен у априлском рату, те су покрети отпора редове попуњавали радницима, ђацима и студентима без најосновније војне обуке и уз озбиљан мањак било какве расположиве војне опреме и оружја.
Једини поуздан податак који, на крају, даје достојно сведочанство о размерама борбе против нацизма у Београду је број домаћих жртава палих на територији града од првих нацистичких бомби бачених на град у зору 6. априла 1941. године, преко убијених у логорима Бањица, Топовске шупе и Сајмиште, у злогласној Главњачи и другим затворима Гестапоа и саме Специјалне полиције, све до погинулих грађана у борбама последњег дана битке за ослобођење 20. октобра 1944. године. Иако никада није прецизно израчунат, најпрецизнија претпоставка је да се тај број креће близу 50,000 погинулих.
Бане ГАЈИЋ, ВАЈС
фото: Душан Напијал и Бане Гајић