Између ситуације у Србији данас и оне од пре 26 година, када је пао режим Слободана Милошевића постоје бројне сличности али и разлике. Због тога су избори заказани за 25. октобар најнеизвеснији у нашој новијој историји, а мада је тешко веровати да ће се историја поновити промене су, ипак неминовне.
„Добро вече ослобођена Србијо! Оно што смо започели пре неколико месеци, па и година, оно што смо посебно радили протеклих дана завршено је данас. Србија је кренула путем демократије и ту је нико не може зауставити. Ми не тражимо ништа друго него оно што је наше, оно што сте ви извојевали својим гласовима 24. септембра. Ви сте гласали, ви сте победили, а они су хтели да вам ту победу отму. Данас сте показали да се народна воља мора поштовати“, ове речи изговорио је Војислав Коштуница, будући председник СР Југославије, када се 5. октобра 2000 године, у вечерњим часовима са балкона Скупштине града обратио окупљеним грађанима. Његов тадашњи говор допринео је да се узаврела атмосвера на београдским улицама тог 5. октобра смири, да тезније спласну али и да почне весеље. Јер, Коштуницин говор показао је да је главни део посла завршен и да је владавина Слободана Милошевића, која је суштински почела 13 година раније, на Осмој седници Савеза комуниста Србије одржаној 23-24. септембра 1987 (игром судбине истог датума када и избори на којима је поражен) тог драматичног дана окончана. Заиста, већ сутрадан у телевизијском обраћању Слободан Милошевић признао је пораз и примопредаја власти могла је да почне.
Готово нико од више десетина хиљада грађана који су се тог 5. октобра увече нашли на београдским улицама није могао да претпостави да ће исти ти људи, односно њихови (суштински) идеолошки наследници који су тога дана, тек после масовних демонстрација, уличних нереда и отказивања послушности од стране војске и полиције (посебно „црвених беретки“) признали изборни пораз десетак година касније вратити на власт. А још мање да ће се четврт века касније Србија наћи готово на почетку, тамо где је била октобра 2000. године. Да ће имати власт у којој ће један човек – Александар Вучић и његови најближи сарадници контролисати све токове друштва – имати апсолитуни контролу над државном управом, економским токовима, војском, полицијом, медијима, чак (по неким мишљењима) и над врхом СПЦ, да ће имати своје „лојалисте“ – полумилитарне формације замишљене да буду највернији чувари режима који неће презати ни од отвореног насиља над противницима. Да ће ти људи свој опстанак на власти поистоветити са опстанком Србије и српског народа, да ће политичке противнике називати блокадерима, теророистима, усташама, издајницима, плаћеницима… (ове последње етикете често је користила и власт из деведесетих), да ће говорећи о прошлости промене од петог октобра које су се до 2012. сматрале темељем модерне Србије називати једном од највећих трагедија српског народа, када је уз помоћ страног фактора „најгори олош“ насилним путем дошао на власт.
Када садашњи режим једног дана оде и када се прилике у друштву мало смире политиколозима, социолозима, историчарима требаће много времена да „хладне главе“ и са одређене дистанце анализирају како је било могуће да се у Србији тако нешто догоди и то четврт века после промена за које се веровало да ће омогућити миран и демократски развој земље. Узроци су, по свему судећи били бројни – свађе и грешке политичара које су после петооктобарских промена дошли на власт, разочарење у странке које су требале да буду носиоци промена, а постали су оличење корупције и борбе за моћ и привилегије, велики број „губитника транзиције“, неповољно историјско наслеђе, последице ратова, много избеглих и расељених који су, због трагедије која их је задесила остали „жељни правде“ (понекад и освете), разочарење у међународну заједницу због њихове селективне политике према овом простору и „правди“ која није била иста за све, али и савремени друштвени и геополитички процеси, којима последњих година сведочимо. Уосталом, ако је за неку „утеху“ Србија није ни прва, ни последња држава којој се то догодило. Још од почетка 19. века револуције су често смењивале „контрареволуције“, а после коренитих промена, потреса, модернизација и реформи на власт су често долазили режими описани као „конзервативни“, „реакционарни“ и „ревизионистички“. Тако је било у Француској после Буржоаске револуције и Наполеонових ратова, тако је било у Аустрији, Пруској и Русији после револуције из 1848, тако је било у земљама које су, после пораза у Првом светском рату накратко имале демократску власт ( уосталом фрустрације Немаца због версајског мировног уговора за који су веровали да је понижење и неправда, али и разочарење у политичаре који су водили Вајмарску републику допринеле су доласку нациста ), али и у многим другим земљама у савремено историји.
Али, више од питања због чега нам се ово догодило данас је актуелно питање колико ситуација у Србији из 2026. подсећа на ону из јесени 2000. године. Односно дилема могу ли избори заказани за 25. октобар да буду реприза онога што нам се догодило 5. октобра 2000. године. Другим речима – хоће ли режим 25 октобра изгубити изборе које је сам заказао (не својом вољом већ после довогодишњих притисака). И што је још важније хоће ли, уколико до тога дође бити спреман да призна пораз и мирно преда власт. Јер, више је него јасно да ће предстојећи избори бити најнеизвеснији од доласка СНС-а на власт, да се у становништву (чега је режим итекако свестан) акумулирало велико незадовољство и да ће излазност вероватно бити највећа од избора одржаних септембра 2000. Јасно је и да је режим Александра Вучића у „студентској листи“ добио озбиљног противника који је успео да окупи и анимира већину грађана незадовољних стањем у земљи, тако да се већ данима у ваздуху осећа референдумска атмосвера слична оној од пре 26 година. Због тога је резултат избора, њетове последице и оно што ће уследити после 25. октобра тешко предвидети.
Јасно је и да је режим Александра Вучића у „студентској листи“ добио озбиљног противника који је успео да окупи и анимира већину грађана незадовољних стањем у земљи, тако да се већ данима у ваздуху осећа референдумска атмосвера слична оној од пре 26 година. Због тога је резултат избора, њетове последице и оно што ће уследити после 25. октобра тешко предвидети
Стручњаци, међутим упозоравају да поред очигледних сличности између ситуације данас и оне од пре 26 година постоје и значајне разлике. Осим „врсте“ избора на које се излази, што је суштински мање битно оне се огледају у карактеру и начину деловања режима, његовој реалној снази, економским приликама у земљи, али пре свега у спољно политичким околностима које су данас много другачије него пре четврт века. Јер, чини се да колико год прилике у свету и утицаји (интереси) великих сила на овим просторима 2000. године нису ишли у прилог режиму Слободана Милошевића толико данас одговарају Александру Вучићу и његовом режиму.
Да би један тоталитарни режим, који је по свом карактеру ближи диктатури него ( макар и привидној ) демократији сишао са власти према појединим аналитичарима потребно је да се испуне најмање два, од три главна услова. Први, да је такав режим изгубио упориште у народу, односно да је већина грађана против њега и да се то, макар и са тесном разликом материјализује на изборима. Други услов је да систем почне изнутра да се нарушава, односно да неки режим почну да напуштају (или барем да се колебају) најоданији људи и његове најважније „полуге“. Трећи услов је да изгуби међународну подршку, односно да велике силе, или барем она која је у неком региону најутицајнија процене да је режиму неке мање државе истекао „рок трајања“ односно да би његову промену требало активно подржати.
Јер, чини се да колико год прилике у свету и утицаји (интереси) великих сила на овим просторима 2000. године нису ишли у прилог режиму Слободана Милошевића толико данас одговарају Александру Вучићу и његовом режиму
У случају режима Слободана Милошевића испунила су се сва три услова. Први услов – да изгуби упориште у народу, по свему судећи био је испсуњен још средином деведесетих, а нарочито током масовиних протеста због крађе на локалним изборима, у зиму 1996/97 године. Али, било је то време када је он још прихватан као„фактор стабилности“ на Балкану, па се његов опстанак на власти није доводио у питање. Други услов био је испуњен 1999. године, после НАТО бомбардовања и доласка међународних снага на Косово и Метохију. Милошевић и његови сарадници били су оптужени пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу, а САД и водеће земље Европске уније који су тада деловали заједно и имали апсолутну контролу утицаја на овом простору (утицај Кине и нарочито Русије тада се много мање осећао) биле су решене на промену Милошевићевог режима активно подрже. Трећи услов – да систем почне унутра да се урушава био је испуњен почетком октобра 2000. године, под утицајем прва два фаткра, а као последица масовних протеста широм земље, због одбијања власти да призна релултате избора.
Кад је реч о режиму Александра Вучића ствари, изгледа стоје нешто другачије. Први услов – да изгуби подршку већине грађана, по свему судећи и код њега је испуњен. Додуше што због интензивне пропаганде, што због суптилног и директног притиска на бираче, тешког историјског наслеђа, промене структуре стзановништва, али и одређених успеха (попут изградње макар и претплаћених путева или отварања фабрика) подршка актуелном режиму и даље је значајна, али је по свим показатељима већина ипак на – супротној страни. Тако да, према проценама аналитичара нема сумње да би у свакој фер изборној утакмици уз масован одзив бирача они изгубили власт. Други и трећи услов, међутим по свим показатељима још нису испуњени Током прошлогодишњих масовних демонстрација, чији је повод био пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду власз је, донекле заиста почела да се изнутра нарушава, али је Вучићев режим ипак успео да се консолидује. Догађаји из прошле године чак су му послужили и као повод да се, довођењем најоданијих људи обезбеди апсолутна контрала над полицијом и другим „механизмима силе“ уз склањање свих за које је постојала макар и трунка сумње да би у неком тренутку могли прећи на „другу страну“. Истовремено обезбеђена је апсолутна контрола над медијима и то нешто другачијом методом од оне из деведесетих година прошлог века. Наиме, медији које није било могуће на други начин ућутати једноставно су – купљени и то по „тржишним принципима“, наравно уз одређену муљажу и закулисне радње људи и фирми блиских режиму. Власт је обезбедила и потпуну контролу над државном управом, економским токовима, добила прећутну (од појединих епископа и отворену) подршку врха СПЦ, а као последња линија одбране појавили су се лојалисти – парамилитарне формације спремне да уз помоћ насиља бране актуелну власт.
Власт је обезбедила и потпуну контролу над државном управом, економским токовима, добила прећутну (од појединих епископа и отворену) подршку врха СПЦ, а као последња линија одбране појавили су се лојалисти – парамилитарне формације спремне да уз помоћ насиља бране актуелну власт.
Када је реч о испуњењу трећег услова код њега је све више-мање јасно – међународне околности до сада су, углавном ишле у прилог режима Александра Вучића, што је један од разлога због којих је протеклих година успео да учврсти власт. Другачија прерасподела моћи у свету, сукоби интереса великих сила на „западном Балкану“, јачање национализма и популизма свуда, а посебно у овом делу Европе, заокупљеност великих сила ратом у Украјини који је НАТО пакт и Русију довео на ивицу отвореног сукоба, али и другачија перцепција спољне политике САД од доласка Доналда Трампа на власт, све је то на неки начин одговарало актуелној власти. Мада се њени главни актери стално жале на некакв „спољни притисак“ више је него јасно да њега, за сада углавном – нема. Кина и Русија, свака из својих разлога, али углавном да би сачувалии све већи утицај на овим просторима до сада су отворено подржавале Вучићев режим и поред чињенице да му углавном не верују, будући да знају да седи на две или више столица. Истовремено, режим се трудио да одржи добре односе са најмоћнијим западним државама, пре свих са САД; Израелом, Француском и донекле Немачком које, опет верују да ће очувањем добрих веза са њим успети да Србију „извуку“ из руског и кинеског утицаја. Вучић је посебно искористио чињеницу да су, од доласка Доналда Трампа на власт односи између САД и Европске уније нарушени, као и да су из тог разлога, али и због рата у Украјини, емигрантске и кризе идентитета у западним државама утицај и моћ Европске уније ослабили, да од ње направи отклон и заоштри реторику према појединим земљама, декларативно се и даље залажући за „европски пут Србије“. Зато и не обраћа много пажње на „пацке“ које повремено добија од бриселске администрације, Европског парламента и појединих европских политичара, знајући да му оне неће значајније наудити.
Због свега тога чини се да је Вучић и даље у повољнијем положају у односу на Милошевића од пре 26 година, па постоји бојазан да би режим могао да „намести“ (правилније речено покраде) изборе 25. октобра, да методом одуговлачења и изнуривања ослаби, а уколико се укаже потреба и силом угуши протесте који ће после тога уследити, а да при томе, због таквог понашања не буде изолован или кажњен од стране међународне заједнице. У том случају, чини се пут према неограниченој власти, сламању сваке опозиције али и освети према носиоцима отпора у протекле две године био би му отворен.
Али, има аналитичара који сматрају да ствари нису баш тако једноставне. Јер, не може се стално владати уз помоћ силе и притисака, посебно кад тензије и нерасположење у друштву расту, а економски ресурси се исцрпљују. Са друге стране не може се стално очекивати ни наклоност великих сила, јер је реално веровати да ће САД променити своју политику после истека мандата Доналда Трампа, као и да ће тензије између Русије и запада, нажалост расти тако да ће се од „малих“ држава тражити да се према њему јасно и до краја определе. Због свих тих фактора, а посебно због чињенице да актуелна власт више нема, нити ће убудуће (сем уколико се не догоди нека драматична промена) икада имати већинску подршку народа већина аналитичара сматра да се њен крај, ипак приближио. Хоће ли она после 25. октобра бити смењена, или што се сада, можда чини реалнијим – ослабљена и уздрмана остаје да се види. Јер, уколико (што се лако може догодити ) СНС и обезбеди већину али изгуби апсолутну власт, макар је делио са подчињеним СПС-ом и њима оданим мањинским странкама, ако се студенти и опозиција договоре око јединственог кандидата на председничким изборима (где су шансе за победу веће него на парламентарним) и уколико се ускоро одрже локални избори за Скупштину града Београда пут ка коначном обарању режима био би отворен. У том случају, чак и уколико „добије“ на изборима 25 октобар био би пирова победа режима и суштински увод у неки нови, другачији 5 октобар.
Због свих тих фактора, а посебно због чињенице да актуелна власт више нема, нити ће убудуће (сем уколико се не догоди нека драматична промена) икада имати већинску подршку народа већина аналитичара сматра да се њен крај, ипак приближио
НСПМ