Оно што се десило последњих месеци на политичкој сцени нимало није случајно. Постоји режија догађаја и процеса од великих сила а пре свега од Англосаксонаца са којом покушава да се носи ова или било која власт. Како су странци видели да постојећа опозиција није никако способна ни да ослаби а камоли победи Вучића они су настојали да одраде неколико ствари. Прво што су урадили је да на силу угурају и две листе у парламент које нису прошли цензус па да тако мало ојачају опозициону сцену, а да касније од оних који су „прошли“ одаберу најагилније. Тако су се Обрадовић и Радуловић показали прошле године као најактивнији и најагресивнији опозиционари. Но очигледно да ни провокације у скупштинни а ни свирање гитаре нису довели до некаквог преокрета у јавном мњењу, па је и њихов учинак оцењен као мршав.
Затим су уведена у политичку два нова играча као кандидати на председничким изборима – Јеремић и Јанковић. Јеремић је први стартовао и добро кренуо – на почетку је имао 17 посто подршке јавности. Но како је време одмицало показивала се слабост његове кампање која се пре свега огледа у охолости и надмености коју показује те о извештачености коју не може сакрити. Поред тога без подршке странке или странака ви нигде у свету а ни у Србији не можете успети на изборима. Није довољан новац кога Јеремић очигледно има доста да би сте добили више од десет посто гласова. Са уласком у кампању и других опозиционих кандидата и оштрим нападима по „слабим местима“ по Јеремићу од стране ривала и позиција Вука Јеремића је ослабила. Сада тренутно је на 6 посто и вероватно ће бити тек пети из Шешеља, Јанковића, Белог и Вучића.
Јанковић је имао другачију путању. Иако блед и неуверљив као кандидат он је полако напредовао уз велику подршку Друге Србије и ДС-а. Ту је поред страначке инфраструктуре врло утицајан културни и интелектуални естаблишмент који је подржао Сашу Јанковића што се и види из његовог спота. Поред тога и твитер заједница је углавном стала уз Јеремића, а много мање уз Јанковића. Наравно до уласка у игру Љубише Белог Прелетачевића. Све је то довело до тога да Јанковић данас има много већу подршку но Јеремић. Томе је и допринело то што су режимски медији више на нишан ставили Јеремића кога су таргетирали као главну претњу но Јанковића који као анемична појава није могао представљати нарочит проблем за Вучића.
Но сада све квари Бели Прелетачевић који добија подршку од незадовољника са различитих страна. Пре свега Бели узима гласове Јанковићу и зато га Радуловић подржава да би се осветио кругу око Јанковића које оптужује да му растурају странку и узимају бирачко тело. Но Бели ће „сахранити“ и Радуловића који га подржава што је овом мање битно од освете својим непријатељима. Поред тога Бели узима гласове „антипротивних“ гласача Јеремића, Шешеља и Обрадовића, чиме слаби и њихове рејтинге. На крају он уводи и сто хиљада нових бирача апстинената чиме подиже излазност на изборима а то може бити пресудно и да доведе до другог круга. И то је једна од функција Белог на изборима који су му наменили странци који су га узели под своје преко људи попут Срђе Канваса.
Шта је заправо мисија Белог – да обесмисли читаву политичку сцену а пре свега најјачег Вучића. Замислимо само да Бели прође у други круг а сада је на другом месту па су му шансе за то велике. Замислимо тв дуел Вучић – Бели. Шта год да уради Вучић он је немоћан и матиран пред комедијантом и оним који има позицију „спрдања са свима“. Љубиша Бели Прелетачевић је највећа опасност по Вучићев режим у овом моменту али и по целу политичку сцену јер обесмишљава све оно што раде. Грађани опет шаљу власти и опозицији поруку гласајући за Белог – доста нам је свих вас и ми гласамо из ината за Белог (додуше и неко из смисла за хумор). Но Бели нема трајну мисију – он је пролазна фаза и његов је циљ да својим политичким каламбуром уздрма и растресе владајућу коалицију али и опозицију. Он је „фактор хумора“ о коме говори теорија обојених револуција преко кога се суштински слаби власт и дубински нагризају институције. А касније ће плодове тога што уради Бели користити други озбиљнији политички играчи. Ово је нешто на шта није рачунао Вучић и Бели га је изненадио као и све друге. Као што је Отпор изненадио Милошевића тако је Бели изненадио Вучића, али и целу опозициону сцену.
Видовдан