У оним несрећним, ратним годинама, од патријарха Павла често су се могла чути упозорења попут речи из Светосавске посланице, из јануара 1992. године, да “сваки Србин преиспита савест и своја дела, да ли неким својим грехом и сам није допринео нашој општој несрећи”.
Подсећамо се његове поуке о људским поступцима, односно о начину на који сваки човек треба да равна своја опхођења према другоме.
Његова Светост појаснила је ове своје речи следећом поуком:
“Без обзира шта чине други, ми смо, ако хоћемо да будемо људи и хришћани, дужни да тај еванђелски принцип поштујемо. А он се састоји у томе, као што сам рекао, да је сваки од нас као једна ћелија у организму. Ако та ћелија постане рак ћелија, она штети целокупном организму. Подразумева се, ја никада не генералишем, нити се може генералисати, па да кажемо да су сви Срби добри, а други лоши. То – не! Имеђу нама има свакојаких људи, али је реч о онима који дају тон и руководе оним што чини идентитет нашег народа, као народа Божјег. А ти појединци који су чинили зло, заиста су дужни да преиспитају себе.
Без обзира шта чинили други, ми морамо да останемо на оној еванђелској и нашој, до данас, националној линији. Ја често помињем речи Марка Миљанова о чојству и јунаштву, да је јунаштво бранити себе од непријатеља, а чојство бранити непријатеља од себе. Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према непријатељима, да кажемо: Оди, брате! – да га загрлимо, а он да нас убије. То није емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи.
То значи, што наш народ каже: “Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа јуначка!” Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му очи, сећи главу, масакрирати, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и разишла се. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али, комшије ноћу то почупају. Када су то ујутро видели, пожале се другим комшијама.
Ове комшије им кажу: “И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима почупајте.”
На то ће ова жена: “Ми то њима нећемо.”
“Како нећете?! Они су вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!”
На ове речи, жена упита: “Је л’ то добро што су они нама урадили?”
“Није”, одговорише комшије.
“Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?”
Ето, видите, како се та жена поставила еванђелски, заиста хришћански, заиста људски! Дакле, мора постојати једна мера за свакога, за свачији поступак”, закључио је патријарх Павле.
Из књиге Јована Јанића, “Будимо људи – живот и реч патријарха Павла”
БаштаБалкана.kом