КАД СРБИЈА СВАНЕ – ЗЕМЉА У КОЈОЈ СЕ ДАН НЕ ДОЧЕКУЈЕ, НЕГО ПОЧИЊЕ УЗ БУКУ

У Србији постоји један посебан тренутак који странци тешко могу да разумеју – рано јутро. Док би у неким земљама људи тек сањали последње снове и уживали у тишини новог дана, код нас се живот већ увелико захуктава.

Негде око шест ујутру почиње права мала симфонија.

Прво се чује косилица. Комшија је одлучио да баш тада среди траву, јер „касније ће бити врућина“. Није важно што је неко радио ноћну смену, што је беба тек заспала или што је неко пожелео бар још пола сата сна. Трава не може да чека.

Мало касније почиње лупање. Неко поправља капију, неко буши зид, неко премешта намештај. Увек постоји неки посао који мора да се заврши баш у најраније јутарње сате.

А онда се са улице чује добро познати звук:

„Старо гвожђе! Купујемо старо гвожђе!“

Човек у камиону пролази кроз село или приградско насеље, буди и оне који нису планирали да устану, али зато можда неко баш данас из дворишта износи стару шпоретину, фрижидер или неки комад метала који годинама стоји у шупи.

И док једни тек кувају прву кафу, други су већ на ногама. Пијаце се пуне, трактори крећу на њиве, продавци отварају тезге, а по селима се чује још један препознатљив глас:

„Лубенице! Слатке лубенице!“

Камион полако пролази улицом, а домаћице излазе испред капија да виде шта се нуди. Неко купи једну, неко две, неко само пита за цену, али сви чују да је лето стигло.

То је Србија која се буди.

Можда понекад изгледа као да нам фали мало обзира према комшијама, мало више тишине и реда. Можда бисмо могли да оставимо косилицу за мало касније, да не бушимо зидове у зору и да схватимо да не живимо сами на свету.

Али, са друге стране, у свему томе има нечег нашег.

Та бука је знак да се нешто дешава. Да људи раде, поправљају, продају, купују, стварају. Да село није пусто, да улице нису мртве и да се живот још увек чује.

Јер Србија се не буди полако.

Она се буди уз мирис прве кафе, звук мотора, косилице, дозивање са улице и глас продавца који нуди лубенице.

Некад нас та бука изнервира.

Али кад је једног дана више не буде – можда ћемо тек тада схватити колико нам је значила.

PATRIOT

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *