Заокрет Москве од отвореног антагонизма према ционизму до ентузијастичне подршке десетљећима је представљао загонетку за повјесничаре
Совјетска сурадња с водством ционистичког покрета почела је још 1941. године, а њихове су идеје о рјешењу израелско–палестинског питања у кратком времену доживјеле трансформацију. Сам исход гласања Генералне скупштине УН–а у новембру 1947. године – одлука о подјели Палестине на арапски и жидовски дио – могао је бити потпуно другачији да се није догодила промјена совјетске линије.
Одлука Генералне скупштине Уједињених народа о подијели Палестине, донесена 29. новембра 1947. године, која је у коначници водила стварању Израела, никада се не би догодила без снажног совјетског заговора. Заокрет Москве од отвореног антагонизма према ционизму до ентузијастичне подршке десетљећима је представљао загонетку за повјесничаре. Први значајан сусрет ционистичког водства са Совјетима, при којем потоњи уочавају потенцијалну корист коју могу имати од ционистичког покрета, догодио се прије њемачког напада на Совјетски Савез – парадоксално на врхунцу совјетских мирољубивих односа с нацистичком Њемачком у оквиру пакта о ненападању којег су потписали Рибентроп и Молотов. Стаљин, погрешно претпоставивши скори крај рата након пада Француске, настојао је побољшати свој политички положај прије предстојеће мировне конференције, чије је одржавање очекивао 1942. године, како би утјецао на промјену односа моћи у Еуропи. При томе је будућност Британског Царства, које је имало “мандат” Лиге народа за управљање Палестином, задобило посебну важност.
Предсједник Свјетске ционистичке организације Чаим Вајсман је као добар познаватељ међународне политике, чини се, уочио Стаљинове циљеве. Његова најхитнија брига била је судбина Жидова у Пољској, балтичким земљама и Бесарабији, подручјима свјеже припојеним Совјетском Савезу. У вељачи 1941. он започиње комуникацију с утјецајним совјетским амбасадором Иваном Мајским,1 који је 3. фебруара 1941. у свој дневник записао сљедеће:
“Вајсман је дошао разговарати о сљедећем питању: тренутно Палестина нема тржиште за своје наранче, па га занима би ли СССР прихватио наранче у замјену за крзно. Преко жидовских фирми у Америци, крзно би било лако продати. Одговорио сам да му у овом тренутку не могу ништа јамчити, уз обећање како ћу испитати могућности. Међутим, одмах сам дао до знања како ми у правилу не увозимо воће извана, па стога палестински Жидови не би требали полагати у нас велике наде. Показало се да сам био у праву. Москва је одбила Вајсманов приједлог, о чему сам га обавијестио у данашњем писму. Тијеком разговора о наранчама, Вајсман је говорио опћенито о палестинским питањима. Надаље, говорио је о тренутној ситуацији и будућности Жидова диљем свијета. По том питању је јако песимистичан. Према његовој процијени, тренутно на свијету живи око 17 милијуна Жидова, од којих се 10 до 11 милијуна налази у релативно подношљивим увјетима: у најмању руку, не пријети им физичко истребљење. То су они који живе у САД–у, Британском Царству и Совјетском Савезу.
„Совјетски Жидови ће се поступно стопити с опћим кретањем руског друштва, као његов неодвојиви дио. Можда ми се то не свиђа, али спреман сам то прихватити: у најмању руку, они су сигурни и њихова судбина ме не узнемирује. С друге стране, ужасавам се кад помислим на судбину 6 до 7 милијуна Жидова који живе у централној и југоисточној Еуропи – у Њемачкој, Аустрији, Чехословачкој, Балкану и особито у Пољској. Што ће се с њима догодити? Гдје ће они отићи?“ Вајсман је дубоко уздахнуо и наставио: „Ако Њемачка добије рат, они ће напросто нестати. Додуше, не вјерујем да ће Њемачка побиједити. Али чак и ако Енглеска побједи, што ће се онда догодити?“ Ту је почео откривати своје страхове. Енглеска, а особито њезини колонијални управитељи, не воле Жидове. То је нарочито примјетно у Палестини гдје живе и Жидови и Арапи. Ту британски „високи повјереници“ несумњиво имају више симпатија за Арапе него Жидове. […] У колонијама су обрасци владања јасни: неколико цеста, понешто судова, мало мисионарске активности, мало медицинске скрби за становништво. Све је тако једноставно. Нема озбиљних проблема, нити притужби од стране поданика. Енглески управитељи то воле и навикнути су на то. Али у Палестини?
Све више заинтересиран, Вајсман наставља: ‘Тамо нећеш стићи далеко с оваквим програмом. Овдје постоје велики и комплексни проблеми. Истина је да су палестински Арапи као и остало колонијално становништво на какво су управитељи навикнути, али Жидови их бацају у очај. Они су са свиме незадовољни, постављају питања, захтијевају одговоре, а њих понекад није лако дати. Управитељи због тога постају бјесни и перципирају Жидове као сметњу. Али главни проблем је то што управитељи непрестано осјећају како их Жидов гледа и у себи мисли: „Интелигентан си? Али што ако сам ја двоструко интелигентнији?“ То управитеље окреће против Жидова, па почињу хвалити Арапе с којима ствари стоје другачије: они никога не гњаве и ништа не захтијевају.
Потом, узимајући у обзир све наведене околности, Вајсман се забринуто пита: „Што британска побједа може понудити Жидовима?“ Питање га води неким неугодним закључцима. Једини „план“ којега се Вајсман успијева домислити како би спасио Жидове из централне Еуропе (прије свега Пољске) је пресељење милијун Арапа који тренутно живе у Палестини у Ирак, те настањивање четири или пет милијуна Жидова из Пољске и других земаља на земљу коју су настањивали пресељени Арапи. Британци ће се с тиме тешко сложити, а ако не буду, што ће се догодити?
Изразио сам чуђење његовом идејом да насели пет милијуна Жидова на териториј који је окупирало милијун Арапа. „Ох, не брини“, каже Wеизманн праснувши у смијех. ‘Арапа се обично назива сином пустиње. Било би истинитије звати га оцем пустиње. Његова лијеност и примитивизам претворили су цвјетајући врт у пустињу. Дај ми земљу настањену с милијун Арапа и ја ћу лако на њој смјестити пет пута већи број Жидова. Вајсман је тужно одмахнуо главом и закључио: ‘Једини проблем јест – како доћи до те земље?’”
Нема даљњих уноса у Мајскијевом дневнику који описују његове активности везане за ово питање. Но израелски архиви откривају како су и Вајсман и Давид Бен Гурион, предсједник Жидовске агенције за Палестину, наставили притискати Мајског. Настојали су га увјерити како су поред својих примарних циљева сасвим озбиљни и по питању социјалистичких циљева, а као доказ су истицали успјешну изградњу “нуклеуса социјалистичке заједнице” у Палестини. Иза не баш искрених обећања о социјалистичким амбицијама, Бен Гурион је настојао задобити подршку Мајског за ционистичке политичке аспирације у Палестини, поздрављајући улогу Совјетског Савеза као “у најмању руку једне од три водеће силе које ће одредити судбину новог свијета”.
ПОСЛЕРАТНО ЗАОШТРАВАЊЕ
Када је био опозван у љето 1943. године, Мајски се надао како ће ублажити ударац тиме што ће у Москву донијети опипљиво политичко постигнуће по питању постратне колаборације и дефинирања еуропских граница. С тим циљем, обавио је на своју руку низ преговора с Цхурцхиллом и Еденом прије него је напустио Британију. Настојао је искористити свој посјет Блиском истоку на путу за Москву како би привукао тамошње Жидове у совјетску орбиту.
Тродневни посјет Палестини у листопаду 1943. године дао је Мајском јединствену прилику да стекне непосредни дојам о одрживости ционистичког покрета у Палестини, као и о способности земље да апсорбира значајну жидовску имиграцију. Тамо се прихватио вођења опсежних преговора с Бен Гурионом, Голдом Мејерсон (познатијим као Меир) и другим вођама тамошње жидовске заједнице, у егземпларном кибуцу Мале Хамиша близу Јерузалема. Успркос његовом дугогодишњем настојању да се дистанцира од својих жидовских коријена, чини се да га је овај посјет очарао. Привлачност је ојачана осјећајем фамилијарности коју је Мајски засигурно осјећао у Палестини. Већина његових суговорника је говорила течним руским језиком, изражавала повјерење у ционистички покрет као политичку снагу једном када Британци напусте Палестину, а уз то прихваћала и аутентичне социјалистичке идеје.
Мајски је успио увјерити Бен Гуриона (као и касније повјесничаре) како преноси ставове своје владе, иако је то било далеко од истине. Хвалио се како је он “број три у вањским пословима” – након Стаљина и Молотова – те да му је као експерту за Еуропу повјерено да се позабави будућношћу регије. Жидовским лидерима је остало непознато како је Мајски, након што је за Стаљина припремио одушевљен извјештај о свом посјету Палестини, у Кремљу наишао на затворена врата. Потом је послан у Министарство вањских послова, гдје су његове активности биле ограничене на истраживања о репарацијама и постратним плановима.
Иако палестинско питање није службено потегнуто на конференцији у Јалти, неслужбено се говорило о томе како би британском повлачењу из Палестине требало претходити успостављање некаквог облика међународног старатељства. Совјетски поглед на међународне односе након конференције је подразумијевао очување савезничког јединства након рата. Совјети су предвиђали како ће “Велика тројка” обнашати функцију свјетског полицајца у оквиру мирнодопског “Великог савеза”, с јасно разграниченом совјетском и западном сфером утјецаја.
Ипак, у коментару за Њујорк тајмс 17. августа 1945. године, непосредно након конференције у Потсдаму, Труман признаје како је будућност Палестине била тема разговора с Черчилом: “Генералисимо не може учинити ништа по том питању”. Када је почетком 1946. успостављен Англо-амерички комитет за истраживање Палестине, Совјети су из њега били искључени.
Како би се супротставио британским сплеткама, Кремљ усваја план с четири точке. Централну точку је чинио отворени захтјев за окончањем британског мандата и повлачењем британских трупа из Палестине. Док је та точка била конзистентни дио совјетске политике још од 1941. године, сљедеће двије су биле фрапантне новости. У њима је Совјетски Савез по први пута изнио јасан став о политичкој будућности Палестине и жидовског питања, надајући се да ће за њега придобити САД, а можда и Британију. Заговара се стварање “јединствене, независне и демократске Палестине” у којој ће Жидови као мањина “уживати једнака национална и демократска права”. Иако је овакав план усвојен као службени став Кремља, већ тада је за њега било прекасно.
Труман је 12. ожујка 1947. одржао говор у Конгресу у којем тражи повећање финанцијске помоћи за грчку и турску владу, наводно све више угрожене совјетском пријетњом. Идеја глобалне обране од совјетског експанзионизма је почела задобивати јасне контуре. “Језик моћи и силе”, тврдио је Труман, “једини је језик који совјетске вође разумију и на којег реагирају”.
У травњу, совјетски представник Андреј Громико судјелује на УН-овим прелиминарним састанцима и даље се водећи планом из ожујка, који је могао бити смртни ударац за жидовске аспирације. Сумњао је како САД и Велика Британија користе тактику одуговлачења како би “између себе постигли пријатељски договор о судбини Палестине”, о чему је обавијестио Стаљина. Труманова политика “окруживања” комунизма (цонтаинмент)2 проучавана је у Москви уз узимање у обзир развоја догађаја у Њујорку.
Када је 28. априла 1947. започело посебно засједање Генералне скупштине Уједињених народа, Громико је изненада примио потпуно нову директиву. Нагло промијењена линија је подразумијевала истицање “беспримјерне катастрофе и патње” којој је тијеком рата био изложен жидовски народ. И док је жеља за окончањем британског мандата остала главна ос совјетске политике, Громику је сада наложено да “размотри различите планове за задовољење потреба Жидова, имајући у виду двије могуће алтернативе: прва је стварање двојне арапско–жидовске државе с једнаким правима за Жидове и Арапе”. Узимајући у обзир могућу фрагилност оваквог рјешења, друга опција, у случају погоршавања жидовско-арапских односа, предвиђа “подјелу Палестине у двије независне државе – жидовску и арапску”.
Молотов је у телеграму објаснио како је први приједлог (двојна држава) “тактички мотивиран”. Он је желио избјећи остављање утиска како Русија преузима иницијативу у корист стварања жидовске државе, иако та опција, како је нагласио, “боље одражава нашу позицију”. Промјена мишљења је запањујућа. Имплементација оригиналне агенде не би само задала смртни ударац жидовским аспирацијама, већ би будућност Блиског истока уопће изгледала потпуно другачије.
Исход пресудног гласања Генералне скупштине УН-а 29. студеног исте године, могао је бити скроз другачији да се у прољеће није догодила драматична промјена совјетске линије. Примарни мотив Москве било је окончање британског мандата и присутности британских трупа у Палестини. Ипак, много знакова упућује на то да је заокрет имао амбицију наговијестити прижељкивану дугорочну повезаност с новом жидовском државом. “Мишљење Жидова се мора узети у обзир при разматрању свих битних питања која се тичу Палестине”, изјаснила се совјетска делегација у Њујорку. “Особито то мора бити учињено при рјешавању спора око Јерузалема”.
Габриел Городетски, је историчар на оксфордском Ол Соулс колеџу.
Извор lemondediplomatique.hr