Древни Египћани нису били странци крокодилима, јер је за људе који су живели и радили у близини реке Нил, претња од напада била константна. Поред тога, присуство тих опасних гмизаваца у најдужој реци на свету био је предзнак плодне године и добре жетве. То је довело до њиховог појављивања у египатској митологији, то јест до Собека, бога у облику крокодила.
У овој култури је и настала фраза “крокодилске сузе“, којом се описује лажно кајање и туга. Иначе, веровали или не, и крокодили “плачу“: кад проведу одређено време изван воде, њихове очи се исушују, па производе сузе из истих разлога као и код људи – како би их подмазивале. Исто се дешава и када се хране, јер су им сузне и пљувачне жлезде тесно повезане.
Списи древног грчког историчара Плутарха показују да је овај концепт преживео од давнина, чак и у земљама у којима нису пронађенe те сурове животиње.
Сам појам се усталио захваљујући сер Џону Мандевилу, познатом по штиву из 14. века, које садржи описе његових витешких авантура широм света. Он је у једном одломку навео како у некој земљи има много крокодила који убијају људе и плачу док их једу. После њега, разни аутори су у својим делима помињали “крокодилске сузе“ – Едмунд Спенсер, Вилијем Шекспир, Радјард Киплинг и многи други.
Са друге стране, поред “крокодилских суза“, постоји и “крокодилски смех“: њиме се, наравно, означава лажан или лицемеран смех.
Новости