Ко је прочитао „Анатомију људске деструктивности“ биће му јасно да ова бихевиористичка класика може објаснити спремност да се лаже (извињење господину Небојши Крстићу – да се „спинује“) а да та лаж не смета, напротив – да се у њој ужива. Јаче него Фром премијер Вучић је Србији усадио осећај безвредности и беспомоћности, па народ мазохистички задовољно гледа како се Премијер буди у авиону од 200 евра! Тек када се и народ пробуди (макар са главобољом) ова ће држава имати шансу.
Замрзнута гувернерка Јоргованка Табаковић, као „нестраначка личност“, говори на Главном одбору СНС-а! Давне 2008. године, у Крунској, испод слике Зорана Ђинђића, Ивица Дачић потписује фамозну Декларацију о помирењу са Демократском странком, а данас не жели да се враћа у ту „мрачну прошлост“…
Александар Вулин поводом повратка Богуљуба Карића поручује да „тајкуни више неће владати Србијом“, мада је од 2012. године у коалицији са тим истим Богољубом! Бого мој, ако не за буђење, ваљда је ово довољно макар за главобољу?
„Не дам им Србију, нису је ничим заслужили“ – грмео је са страначке говорнице Премијер када је прихватао кандидатуру! Овај дадаистички испад достојан краљева а не премијера прошао је у јавности доста незапажено. Не личи мени Вучић џаба на Луја XИВ – па и Луј XИВ је након смрти председника владе кардинала Мазарена, преузео комплетну контролу над тадашњом француском владом. Тако ће бити и код нас ускоро: Вучић ће „сахранити“ Александра премијера, а „породити“ Александра председника, лакоћом којом се лептир извлачи из кошуљице гусенице (нисам рекао да је гусеница била губар). И све ће се то десити у секунди – наравно да Вучић није и неће дати оставку на место Премијера све до изборне тишине – јасно је да то неће учинити не због (себично) личних разлога већ због Србије.
Овим путем поручујем премијеру да од мене није ни могао да узме Србију, те не може ни да ми је дâ, све и да хоће! Одговорно тврдим да Србију волим много више од Александра Вучића, та не пристајем да се са њим такмичим у патриотизму. Хуманиста сам, жао ми је да изгуби. То вишедеценијско бусање у прса патриотизмом свих наших новијих владара једном мора да стане. Бесмислено је хвалити се нечим што се подразумева. Меша Селимовић као да је присуствовао седници Главног одбора СНС-е када се запитао: „Може бити да живот постоји по неком вишем начелу, а не само по бесмислу, по злу, по лудилу…“
„Одлучио сам се да прихватим кандидатуру за председника Србије зато што чврсто верујем да су овој земљи потребни рад, стабилност, инвестиције, путеви и нове болнице и будућност“, говорио је Премијер одлучан да постане и Председник. Величина власти је у томе да направи систем који омогућава просперитет нације, демократске институције које омогућавају будућност! Јадна је држава чија ће будућност зависити од појединца, макар он био тако непоновљив и харизматичан какав је Вучић! Запита ли се Александар шта ће бити са Србијом када у једном тренутку понестане нових функција за њега? Да ли је лепо да нам сада буде оволико добро, а да тада ођедном пропаднемо?
„Будућем премијеру нећу да будем на грбачи, као народ“ – рече наш доктор Џекил, овог пута у улози господина Хајда, антиципирајући своје будуће понашање као председника Србије. Занимљиво гледање – на својој грбачи, попут каквог модерног Атласа, овај наш Титан мисли да носи цео народ. Шта рећи о човеку који непрестано живи у митологији?
„Побеђивали сте тако што сте били уз своју странку и руководство“ – рече на фамозној седници Премијер, док су се у првом реду смејали Никола Селаковић, Зорана Михајловић и Братислав Гашић. Мило им што су победници уз њих. И сви транспарентно поручују да народ може побеђивати само ако буде уз своје руководство! Тако су настали Ивица Дачић и Александар Вулин, али су тако настали и ботови…
Чист романтизам – умеју да воле Руководство као зеницу ока свог.
Јасно ми је и где је мене Премијер сврстао (Главни одбор СНС: „Ви сте увек знали да покажете разлику између нас и њих“) – у „њих“. У реду, ја сам њих, али када ме већ толико не воли због чега жели да ми помаже и да ме усрећује? Ослобађам га обавезе да о мени брине.
Ја сам се такође пробудио у јефтином ваздуплохову и решио да бринем сам у себи. Сам почињем своју кампању за Сашу Јанковића председника. Није обећао да ће ме усрећити нити ме је обавезао да га волим.
Знам да ћу се замерити Драгану Ј. Вучићевићу и Жељку Митровићу, али је мени за почетак кампање то више него довољно.
проф. др Саша ЖИВИЋ, ДАНАС