Полицијски ауто на челу колоне бљешти са укљученим свим ротацијама, иза њега џип са великим звучницима са којих одјекују српске божичне песме. Потом колона аутомобила. Брује сирене, светле бакље. Са прозора, из дворишта, Американци који су прославили Божић пре две недеље, поздрављају своје комшије Србе. Од сирена једва се пробија узвикивање: “Мери кристмас“, „Срећан Божић“!
На Бадњи дан и Божић затекли смо се са Србима у Мидланду. Варошици у Пенсилванији на 40 километара од Питсбурга. Данас овде живи око 150 породица, и иако има мешовитих бракова декларишу се по вери – православљу. Жене пореклом Српкиње у шали кажу да их мужеви слушају па се већина покрстила и данас су Ирци, Немци, Италијани у Српској православној цркви.
Ако неко из Америке очекује слављење Бадњег дана и Божића као успутну ставку, давно заборављену традицију предака, преварио се. Као мало где, пореклом Срби у Мидланду, данас са именима по којима се никада не би претпоставило да су из Шумадије или Лике, живе традицију и обичаје државе у којој никада нису били. Воле ту на мапи далеку Србију иако је не знају, иако никада нису били, иако тамо никога немају.
Никола, председник црквене општине нутка окупљенима испред цркве „чај“, за који се на метар осети да је кувана ракија. Ето обилазимо цео Мидланд, уосталом као и сваке године. Као и „џедо“ и „праџедо“ некад.
Преци миндландшких Срба дошли су у америку почетком прошлог века, готово сви пре Другог светског рата. Саградили су цркву посвећену Светом Ђорђу касније, педесетих година. А тада су увели традицију која не престаје око 70 година. На Бадње вече бруји цео Мидланд. Кажу: „Да сви знају да је српски Божић“.
Српску колону отпоздрављају сиренама и трубама и из других аутомобила. Божићна парада, како је зову, траје око сат колико треба да се обиђу све улице у централном делу Мидланда. Завршава се код српско-америчког клуба.
„Срби су ок народ“
Српско – амерички клуб је једино место на које смо наишли у Америци, а да је пушење дозвољено. Као и сви Американци и наши Американци воле загрљај. Тако се поздрављају када се сусретну, исто се поздрављају када се растају. Са свих страна се чује Крајст борн!
– Овај клуб су наши очеви и дедови саградили 1941. године. И од тада ради сваки дан и отворен је за све. Мало је српских заједница које су успеле овако да се сачувају. Ја волим што сам Србин, поносан сам због тога – прича нам Мајкл Дракулић и наздравља шљивовицом.
Мајклу је деда дошао у Америку још пре Другог светског рата. Воли да отпева песму своје покојне мајке „Певај ми соколе“. На српском уз осмех радо каже оно што зна, „Ако Бог да“ и „мене није брига“.
Паул, Синди, Дајен, Мајкл, Дејвид, Мајк, Гугу, Кен, Џоржд, Дебра, Стефани, Алфред, Том, Тутси, Еви, Керол, Елејн, али и Мара, Јелена…и још њих… Захваљујући којима за све друге Американце у Мидланду „Срби су ок народ“. Они скромно међутим, кажу: „Ми се само трудимо да наша црква остане отворена“.
Блиц/ПАТРИОТ