Унутар Српске православне цркве (СПЦ) већ годинама делује уско повезана и јасно идеолошки профилисана струја епископа и теолога, која своје деловање све чешће отворено усклађује са интересима Цариградске патријаршије – Фанара – и самим тим са западним геополитичким центрима моћи. Реч је о групи од шесторице епископа, од којих се већина налази ван територије Републике Србије, што није случајно. Изоловани од непосредног духовног пулса српског народа и историјског наслеђа, ове владике делују као испоставе нове глобалистичке агенде унутар Цркве.
СПЦ је сложена институција са дугом историјом, а унутар ње постоје различите струје и мишљења, што је уобичајено за сваку велику организацију. СПЦ је на Сабору 2024. показала јединство у многим питањима, укључујући и однос према канонским питањима, као што је случај са Православном црквом у Украјини (ПЦУ), где СПЦ није признала аутокефалност ПЦУ, што је у складу са ставом Руске цркве.
Иако на саборима СПЦ чине јасну мањину и формално немају снагу да утичу на одлуке, њихов реални утицај се осећа управо изван саборских зидова – на друштвеним мрежама, у либералним медијима и преко разних невладиних организација које делују у сенци али са јасном мисијом: да промене идентитет СПЦ.
Њихова делатност је перфидна, вешто упакована у речи о „отварању“, „европеизацији“, „друштвеној одговорности“ и „дијалогу са савременим човеком“, али у суштини води директно ка ослобађању СПЦ од „руског утицаја“ – односно, од вековне везе са Московском патријаршијом.
Западна стратегија: Разбијање православног јединства
Познато је да англосаксонска геополитичка стратегија у православном свету почива на старој империјалној формули – „подели па владај“. Главни циљ није само слабљење политичког утицаја Русије, већ и разбијање-раскољавање духовног и културног јединства између православних народа. Стога се подстиче вештачка подела на „руско“ и „остало православље“, где би све што није под омофором Москве, морало бити под контролом Фанара –„источног Ватикана“ у настајању, чији васељенски претензије више личе на папизам него на саборност Истока. Теологија Фанара последњих 100 година јасно позиционира Цариград као нови источни папизам.
Западни центри моћи (САД, ЕУ) заиста имају интерес у обликовању геополитичких односа на Балкану, укључујући и верске институције. Повезаност НАТО владика са безбедносним службама није транспарентна али по «делима њиховим познаћете их» а дела њихова управо упућују на јак утицај западних безбедносних служби. Утицај медија и друштвених мрежа је реалан и разарајући на на вернике СПЦ, вешто је координисан умрежавањем различитих интересних група.
На ову мрежу прикључују се и неки епископи из СПЦ, свесно или несвесно делујући као пешадија Фанара. Њихова улога није да руше Цркву споља, већ да је полако мењају изнутра, утичући на свештенство, младе теологе и јавност кроз медијске наступе, академске текстове и „ново тумачење“ традиције, црквености и православног етоса.
Старе оптужбе, нова мета: борба против „Сергијанства“ као завеса
Један од кључних метода ове стратегије је замена теза. Кроз нападе на врх Српске цркве због наводног „сергијанизма“, у суштини се шаље индиректна порука о Руској цркви – као наводно подјармљеној, заробљеној у некаквом анахроном савезу са државом. Иако су Совјети нестали, а модерна Русија лишена идеолошког бољшевизма, антикомунистичка реторика се и даље злоупотребљава како би се поткопала свака сарадња са Московском патријаршијом. Иронија је тим већа што се такве оптужбе највише шире у земљама Запада – које су данас саме заражене левичарским идеологијама далеко деструктивнијим од било чега што је нудио СССР.
Термин „сергијанизам“ користи се у одређеним круговима за критику цркава које наводно сарађују са државним властима на штету своје духовне независности. Ова оптужба је често усмерена на Руску цркву, посебно од стране оних који је виде као блиску руској држави. Међутим, СПЦ и Руска црква имају историјски блиске односе, а СПЦ је често истицала своју независност од политичких утицаја, што је и доказала непризнавањем ПЦУ, док с друге стране држава Србија одржава добре односе са властима у Украјини, иако на то већина грађана Србије не гледа благонаклоно.
Узред, Русија је данас у економском и политичком смислу класична западна држава, са свим тековинама либералне економије, без икаквог утицаја комунистичке идеологије на економска питања, и са релативно минорним утицајем на друштвена и политичка питања.
У српској дијаспори, нарочито оној која је избегла пред комунизмом у 20. веку и нашла уточиште у англосаксонском свету, ови наративи често имају јако упориште. Страх од „бољшевизма“ се инструментализује не ради очувања вере, већ ради раскидања историјске везе са Русијом – као да је Москва „заражена“, а Фанар „чист“. Као да је запад конзервативан и хришћански а Русија и даље под јармом бољшевика.
НАТО-владике, медијска пешадија и екуменистичка подвала
Ова „пројекција новог православља“ не би била могућа без сарадње три кључна стуба:
1. НАТО-владика – Епископа који директно или индиректно спроводе западне интересе унутар СПЦ.
2. Медијских теолога и аналитичара – који кроз научне текстове, колумне и наступе на телевизијама релативизују истине вере, учествују у рушењу ауторитета Сабора и Патријарха, и перфидно промовишу потребу „прилагођавања свету“.
3. Расколничких структура – попут артемијеваца или разних псеудозилотских група, које иако делују као антиекуменисти, у суштини са истим мотивима делују против СПЦ и њених канонских органа, потпомажући поделу.
Све ове групације иако наизглед супротстављене, имају исту команду: удаљити Србе од Руса, Српску Цркву од Московске патријаршије, и наметнути нови, глобалистички идентитет СПЦ „европеизовану Цркву“, лишену духовне дубине и везе са својим народом.
Шта је крајњи циљ?
Циљ није рушење СПЦ – јер Црква као институција мора постојати. Циљ је да СПЦ буде модернизована, преобликована, утопљена у западне вредности, да изгуби своју пророчку и исповедничку мисију. Да више не буде стуб народа и душе српства, већ да постане „друштвено корисна установа“ – нешто између НВО и културног центра.
Али, као што нас историја учи – сваки покушај насилне промене Цркве завршава у расулу оних који то покушавају. Српска Црква је преживела Османлије, комунизам, и НАТО бомбе. Преживеће и Фанарске сплетке.
Духовне и културне везе између СПЦ и Руске цркве су дубоке и вековне. СПЦ је често истицала своју блискост са Руском црквом, посебно у контексту канонских питања. Међутим, СПЦ такође одржава односе са другим помесним црквама, укључујући и Фанар иако од Фанара често стижу понижавајуће поруке на рачун СПЦ, па и критике које се управо уклапају у западну агенду.
Упозорење и позив:
Сваки верник, теолог, свештеник и епископ мора поставити себи једноставно питање – да ли служи Христу и телу Христовом које је Црква или личним интересима и интересима Фанара и Вашингтона (што се често код њих преклапа)?
Јер – како каже Господ:
„Нико не може два господара служити“ (Мт 6, 24).
А кад Црква престане да буде Црква, онда више ни народ неће бити народ. Зато морамо духовно стражарити и не дозволити да невидљива рука Запада отме нашу веру, памћење и светосавски пут.
Ј.Д
Извор: ФБ