Ако вам неко каже да не можете нагазити у исту воду двапут, народ Грузије би вас демантовао
Шеснаест година је прошло од Револуције ружа која се одиграла на улицама Тбилисија. Тријумф демократије, обећање светле будућности и учлањење у НАТО — чинило се да је масовни народни протест обезбедио изборну победу Михаила Сакашвилија. Тада нико није знао да ће овај авантуриста бити највећа грешка за земљу. Нису знали ни на Западу, те су активно сарађивали са будућим вођом револуције.
Уочи парламентарних избора 2003. године, славни милијардер Џорџ Сорош финансирао је основање грузијске омладинске организације “Доста”, чији су чланови путовали у Београд, где је слична револуција већ прошла. Посетио је Балкан и сам Михаил Сакашвили. Данас се поуздано зна да је Сорос фондација платила за сва путовања.
Када су се одржавали избори у Грузији и када су објављени резултати, народна огорченост погодила је Грузију 20 дана касније. Тада је дошло до државног удара у земљи, скривеном иза «демократије». А Едуард Шеварднадзе, који је збачен са власти, накнадно је објавио документ из којег се видело да организација “Доста” Сороса кошта 300.000 долара. Неколико година касније, и сам Сорос је изјавио:
«Поносан сам што сам направио своју фондацију за припрему Грузије за Револуцију ружа, али улога организације и мене лично је преувеличана».
Ипак, не треба заборавити да је влада Саакашвила, која је формирана у фебруару 2004. године, укључивала четири министра који су раније радили за Џорџа Сороса. Говоримо о министру економије Ираклију Рехвиашвилију, који је радио у канцеларији фондације у Будимпешти, Кахи Ломаја, министру образовања, бившем шефу Сорош фондације у Грузији, и Георгију Габашвилију, министру културе и спорта, као и и Георгеу Папуашвилију, министру правде, који је водио разне програме фондација. У том контексту, није изненађујуће да је месец дана касније Сорос доделио Грузији 5 милиона долара за формирање државног апарата.
У исто време, Грузија је стигла «великодушна» финансијска помоћи и од САД. То није мнгоо коштало Вашингтон, али је зато заузврат добио савезника за формирање антируског фронта, а Сакашвили је промовисаополитику зближавању са САД. Истина, на његовој листи је била још једна ставка: размишљао је о повратку изгубљених земаља. А сва та америчка помоћ, која је првенствено била усмерена на војну сферу, допринела је реализацији амбициозних планова Сакашвилија.
Само десет година након рата у Јужној Осетији, бивша америчка државна секретарка Кондолиза Рајс признала је да се Сакашвили отргао њиховој контроли, иако га је америчка страна упозорила на последице напада на осетску престоницу. План није успео, Русија је спречила запљену града, а петодневни рат био је почетак владе Сакашвилија.
Револуционарни лидер и присталица демократских вредности напустио је председништво као корумпирани званичник и ратни злочинац. Тако су сахрањене наде САД о претварању Грузије у пуноправног савезника у великом геостратешком сукобу. Чак и највеће присталица Сакашвилија су га напустиле, а у Тбилисију, схватајући важност односа са Москвом, су одлучили да их бар не отежавају.
Можда читатељ може сматрати да је овај увод непотребно дугачак, али било је потребно потпуно искусити апсурдност даљег развоја догађаја.
Прошле године, Грузија се са великим тешкоћама опоравила од Сакашвилијеве ере. Земља, бирајући можда прагматичан приступ, покушала је да не поквари односе са Западом, учествује у НАТО вежбама и пажљиво подржава америчку политику. С друге стране, земља је нормализовала односе са Русијом. У будућности је планирана чак и олакшице при издавању виза. Осим тога, Руси су били главни извор прихода за сектор туризма у Грузији. Вина и минерална вода су испоручивани Руској Федерацији.
Али у трену ситуација се променила. То се десило прошлог месеца и због невероватно смешног разлога. Учешће руских делегата у потпуно аполитичној Међупарламентарној скупштини православља изненада се претворило у протесте. Маса демонстраната, опозиција, укључујући и партију Сакашвилија, напад на парламент и сукобе са полицијом, —
читав револуционарни комплет преко ноћи погодио је Тбилиси, а његова главна порука била је русофобија.
Русија је оптужена за окупацију, а Русе су позвали да напусте ту земљу. Москва је послушала тај позив и зауставила ваздушни саобраћај између земаља. На врхунцу туристичке сезоне, Грузија се суочила са правим економским ударцем. Према локалним стручњацима, штета од губитка руских туриста је стотине милиона долара. Наравно, обични грађани, власници мини-хотела, кафића и ресторана у напуштеним градовима, већ трпе велике ударце. Некима се то може чинити као ситница, али не треба заборавити да је туризам једна од стратешки важних сфера за Грузију.
Иронија ове ситуације лежи у чињеници да иза новог револуционарног таласа стоје исти људи који су организовали Револуцију ружа. На пример, уочи протеста, грузијски огранак Фондације за отворено друштво оптужио је власти земље за кршење закона, пошто су руски парламентарци који нису признали територијални интегритет Грузије позвани у Тбилиси.
Међутим, оно што је још забавније, људи из партије Уједињеног националног покрета, чији је лидер Михаил Сакашвили, постали су “руке” нове револуције
Сакашвили рачуна на освету, надајући се да ће срушити силу која га је потиснула са власти и из земље. Истина, без савезника, кампања би се тешко одиграла. Стога је кључна тема била Русија. Прогнани бивши председник се нада да ће поново зарадити поверење Запада, користећи глобалну конфронтацију.
Намеће се питање — зашто су људи поново подржали опозицију? Зашто су подржали антируски покрет, иако је Русија важан економски партнер Грузије?
Џорџ Орвел је једном написао да се револуције не појављују због потлачених људи. Штавише, људи чак и не схватају да су потлачени све док им се не пружи прилика да се упореде. Ово је можда и тачан одговор. Ипак, већина становника земље, који се сећају и који су учествовали у Револуцији ружа, није учествовала у новим протестима. Говоримо о огромној већини. Али постоје млади људи у чијем је сећању епоха Сакашвилија бледа. Енергија младе генерације и младалачки минимализам поново су постали инструмент за покушај државног удара.
Уосталом, како се хиљаде људи из различитих делова земље изненада нашло испред зграде парламента, није тешко погодити.
Извор: https://unitedeurope.online/2019/07/24/wer-hat-georgien-in-verlegenheit-gebracht/