1794. године Срби под вођством Јана Чушке дижу устанак који Фридрих Виљем I напослетку у крви гуши. Речи вође устаника и данас одзвањају и изазивају језу: “Данас нисте власт ви, већ ми!”. 1846. године оснива се “Маћица сербска”, односно Матица српска.
Током нашег војевања са Турцима 1876. године један непознати лужички песник је написао песму у којој каже: “Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама/ браћо мог народа”. Друга песма се зове “Ура Словенима!”. Да ли сте се најежили?
1912. године оснива се “Домовина” као кровна организација која окупља на једном месту све остале. После и за њих погибељног Првог светског рата чинило се да долазе бољи дани у Вајмарској републици, али од тога није било ништа. Ипак, све је било боље од онога што је уследило када је на власт дошао Адолф Хитлер, тог кобног 31. јануара 1933. године. Национални радници су расејани по целом земљи, или позатварани, или побијени, испред зграде Домовине спаљено је све што се у њој налазило, поново им је забрањено постојање.
И то су преживели. 1945. тражили су спајања свих својих територија и оснивање Лужичке Слободне Државе или прикључење Чехословачкој, али им то није дозвољено, иако је 300.000 људи у Прагу демонстрирало тражећи да им се да независност.
Потом је дошао ДДР, Немачка демократска република. Ово је историјски прва германска држава која је нашој северној браћи дала сва права и то им гарантовала посебним Законом о заштити културе Лужичких Срба. Основани су многи институти, културне установе, школе, итд. Међутим, после Другог светског рата на њихове су територије насељени Немци протерани из Судета, а дошло је и до повећане експлоатације површинских наслага мрког угља, који се налазио директно испод вековних српских огњишта. Нажалост. То је довело до новог таласа расељавања у градове, а на њиховим је баштама, воћњацима и њивама никао гигант “Црна пумпа”.
За крај приче о њиховој прошлости ипак треба напоменути да је Лужички Србин Станислав Тилих, из редова Меркелове ЦДУ, већ шест година министар-председник савезне покрајине Саксоније, што је заправо функција председника владе ове федералне јединице. Велеобрт!
КАКАВ ИМ ЈЕ ЈЕЗИК
Оба лужичкосрпска дијалекта спадају у сопствену подгрупу западнословенских језика. Уместо да вас давимо лингвистичким информацијама које већини људи ништа неће значити, прилажемо видео снимак на коме можете чути како звучи њихов језик. Пре тога само ћемо напоменути да су се наша два језика раздвојила пре хиљаду и по година и да су за то време имали сепаратне путеве и другачије утицаје.
КАКВА ИМ ЈЕ КУЛТУРА
Њихова народна култура је изразито словенска, а приче, приповетке и бајке им невероватно личе на наше. Исти дух провејава, исте су тежње, исте су жеље, поуке; исти је тај мали човек који памећу и лукавством побеђује свог властелинског господара. Приложићемо једну кратку древну причу овог народа, “Шумска вила”, како бисмо вам најбоље илустровали о чему причамо:
“Крај пута између Вјелећина и Вотошевца налазило се врело које се ниједне зиме није замрзавало. Сваке вечери је на то врело долазила шумска вила да се воде напије. Утоливши жеђ, она би се опет враћала у своју шуму, где је на великом камену спавала.
Једном је кроз шуму пролазила девојка. Иде она, осврће се и гле – у шумском зеленилу седи жена. Запита жена девојку би ли хтела да је очешља. Девојка пристане. Зачуђујуће брзо и лако очешља она шумску вилу. У знак захвалности, насу јој вила пуну прегачу лишћа. Шта да ради, девојка узме лишће, иако је била незадовољна: како то да нешто боље не доби! Кад се мало удаљила, она узе те мрзовољно проспе лишће на земљу.
Дошла она кући, а гле – листови који су се на прегачи задржали, претворили се у чисто злато. Потрчи девојка натраг на оно место где је лишће просула, али тамо не нађе ништа.”
Више бајки можете прочитати овде. Ако вас занимају приповетке, кликните овде. За поезију – овде. Уопште речено, подсајт Пројекта Растко који се бави овим народом у целини топло препоручујемо, а можете га наћи овде.
Поред ове народне културе Лужица је дала и много писаца, мислиоца и композитора. Поменућемо Јана Рака, декана Краковског универзитета и професора на Франкфуртском, који је живео на прелазу из 15. у 16. век; Каспара Пеукера који је био лекар а објавио низ радова из математике, астрономије, медицине и теологије; затим су ту Јан Бок, Хандрош Тара, Јуриј Лудовици, затим Фрицо Штемпел, Хандриј Зајлер, Михал Френцел, Јан Хорчански, Јуриј Пилко, Михаил Навка, Јакуб Барт Чишински, Бено Будар…
Писали су ови људи и романе од којих се многи и данас читају (попут “Бошчијег Сербина” и “Пролећних ветрова” Марје Кубашец, “Крабата” и “Како је стара Јанчова ратовала с властима” од Јурја Брезана; овај потоњи је инспирисао Брехта који је желео да напише драму по њој и да је назове “Српска мајка храброст” али га је у томе спречила болест), опере од којих се неке и данас изводе (рецимо “Јакуб и Ката”), и песме којима се и данас Лужичани напајају.
Било је ту и путописа попут “У царству Душана Силног” који је Мјерчин Новак-Њехорнски написао између два светска рата. Немојте мислити да је то све, далеко од тога; али простор нам не дозвољава да поменемо све.
Поменућемо међутим пар битних момената: први познати документ написан на лужичкосрпском језику је из 1530. године и ради се о заклетви будишинског грађанства; 1548. је године доњолужички викар из села Лубанице, Миколај Јакубица, превео по први пут Нови завет на језик свог народа; 1574. године штампана је и прва књига, а стотинак година касније и цела Библија.
Њихова народна ношња снажно подсећа на шумадијску, или можда мешавину шумадијске и војвођанске, али су то ипак питања на која би најбоље могли да одговоре етнолози који се – надамо се – тиме баве.
Ваља поменути и традиционални запуст, који је дубоко укорењен у сељаштву и радништву. Ово је светковина која почиње недељу дана пре пролећне сетве а током ње Срби носе народну ношњу, парадирају улицама и плешу.
КАКО ИМ СЕ ЗОВУ ГРАДОВИ И СЕЛА
Два главна центра регија у којима живе називају се Будишин и Кочебуз; овај први се на немачком официјелно назива Бауцен, док се овај други зове Котбус (кладионичари знају зашто).
Остали градови такође носе имена која могу да се схвате правилно само у српском оригиналу (писаћемо и једне и друге онако како их они пишу, како би вам све било што аутентичније): Лубин (на немачком: Луббен), Лубњов (Луббенау), Гродк (Спремберг), Слепо(Сцхлеифе), Калања (Цалау), Злy Комороњ (Сенфтенберг), Њојерецy (Хоyерсњерда), Бела Њода (Њеисњассер), Ниска (Ниескy), Камјенц (Каменз), Зхорјелц (Горлитз), Лубиј (Лобау), Бископицy (Бисцхофњерда), Житања (Зиттау), Дрјеждźанy (Дресден; име на лужичкосрпском долази од речи “дреждан” која означава становника мочвара, односно шума на мочварним теренима), Губин (Губен), Баршч (Форст), Њетошоњ (Ветсцхау), Бубник (Бубеник), Липск (Лајпциг; име на лужичкосрпском значи “насеље у којем расту липе”)…
Река коју ми зовемо Лаба а Немци Елба, Лужичани у оригиналу зову Лобј, док реку коју Немци зову Неисе они зову Нyса. Свака сличност са Нишавом је случајна (?!). Уосталом, читава Немачка, не само Лужица, препуна је словенских топовима. Да ли сте знали да је првобитно име Либека, “краљице Ханзе”, било Љубица, а да се река која протиче кроз овај град зове Трава?
НАЈЧУВЕНИЈИ ЛУЖИЧКИ СРБИ
Лајбниц
Најчувенији од свих Лужичких Срба, један од највећих немачких и европских филозофа модерног доба, родио се као Готфрид Вилхелм фрајхер фон Лајбниц 1. јула 1646. године, а умро је 14. новембра 1716. Оставио је значајан траг и у физици, математици у којој је установио инфинитезимални рачун, биологији, медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, правној науци, историографији, дипломатији и политици, а касније ће се показати и у информатици пошто је развио и бинарни систем који представља темељ ове технологије. Бавио се и проналазаштвом.
Веровао је да се просторно-временски свет материјалних бића састоји од монада, од којих не постоје две апсолутно исте, ни два иста тренутка у животу једне монаде. Оне су по њему биле духовне суштине, а извор им је у Богу као највишој монади. Ово је једна од ствари по којима је остао упамћен у историји филозофије.
Павле Јуришић Штурм
Рођен је као Паул Штурм у Герлицу 22. августа 1848. године, а умро је у Београду 13. јануара 1922. Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију, и био је једно време водник у славној пруској војсци. Одлучио је да дође у Србију, променио је име у Павле Јуришић и користио своје бивше презиме Штурм као надимак. Ово је заправо био превод, пошто “штурм” значи “јуриш”.
Прво је био поручник у српско-турским ратовима, потом капетан, и као такав је учествовао у бици на Сливници са Бугарима. Пензионисан је августа 1900. године, али је враћен у службу годину дана касније. Био је велики пријатељ са краљем Петром I, због чега му је био први ађутант. Командовао је непобедивом Дринском дивизијом у Првом балканском рату, а са њом је био и у Кумановској бици. Тада је добио чин генерала.
Током Првог светског рата командовао је Трећом армијом на Церу и Колубари. Током Тројне офанзиве на Србију бранио је са својом армијом одступницу целокупној српској војсци током повлачења. Боравио је потом на Крфу, а затим био на Солунском фронту. Његова армија је била учесник битке на Кајмакчалану и претрпела бројне жртве, због чега је смењен. Од октобра 1916. командовао је Добровољачким корпусом у Русији, а почетком наредне године се преко Јапана вратио у Солун где је постављен на дужност канцелара Краљевских ордена коју је обављао до другог пензионисања.
Носилац је Ордена Карађорђеве звезде, Ордена Белог орла и савезничких одликовања међу којима су Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части, Орден Светог Михајла, као и Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао јапански цар. Пре доласка у Србију већ је био носилац Ордена Гвозденог крста, Ордена Светог Леополда и Ордена Менџидије.
Занимљиво, његов брат је такође био добровољац у српској војсци. Син његовог брата, иначе мајор, се прикључио четницима Драже Михаиловића током Другог светског рата, а када га је ухватио Гестапо и понудио му кућни притвор јер је немачког порекла, овај је то одбио рекавши да је он српски официр. Стрељан је.
Телеграф