Јун 1984: Леонард Коен, легенда шездесетих и седамдесетих година, Јевреј из Канаде, аутор бројних књига поезије, један од најчитанијих песника Северноамеричког континента, кантаутор чије су баладе постале симбол многих генерација.
Издао је осам ЛП албума, од којих четири лиценцирана и у Југославији: „Песме уживо“, „Највећи хитови“, „Смрт љубавника“ и „Скоре песме“.
Својим специфичним, једноставним стилом и јаким емоцијама које избијају из сваког његовог стиха, Коен је врло близак Бобу Дилану, Жаку Брелу, Жоржу Брасену… Све чињенице несумњиво говоре о томе да је звезда; вртоглава продаја плоча, књига песама које доживљавају по десет издања, о њему су снимљена два филма „Даме и господо, Леонард Коен“ и документарни филм о његовој европској турнеји 1971. године „Птица на жици“.
Па ипак, он је антизвезда. Избегава новинаре, врло ретко даје интервјуе, не прави конференције за штампу и бучне промоције. И кад је окружен гомилом људи, он је пођеднако сам као и онда кад пола године проводи на грчком острву Хидра. Мало говори, тешко склапа познанства, бежи у самоћу и много ради, чита, проучава филозофију, нарочито зен-будизам који врло добро познаје.
Сусрет на Хидри
У тренутку када смо га ословили, видно се тргао и за тренутак био у недоумици; реаговати нагонски и одбити било какав разговор или, ипак, бити пристојан. Мада тешка срца, одлучио се за ово друго и позвао нас у „Билијев бар“, место у којем се окупљају Енглези и Американци.
„Овај клуб је моја друга кућа, овде се виђам с пријатељима, остављају ми поруке на овај телефон, овде читам новине… Моја кућа је горе у брду, али она није доступна готово никоме. Желим апсолутни мир, чак ни интимним пријатељима нисам хтео да откријем да имам телефон, зато ме и зову на број Билијевог бара. Има већ двадесетак година како сам открио ово божанствено острво, у које сам се одмах заљубио и одлучио да се на њему настаним.“
Одмах су нас упозорили да не волите нова познанства и то да вас узнемиравају.
Не волим. Не волим ни много да причам. Имам много пријатеља, многи од њих имају као и ја овде кућу или долазе јахтама, али ме то не обавезује да с њима седим сатима, да дочекујем јутро уз вино, виски и приче. Кад ми је доста друштва, устанем и одем кући. Ретко дајем интервјуе, или их дајем само онда кад не могу да их избегнем, јер што да причам? Најбоље се изражавам (онда када имам потребу за тим) кроз своје песме, а све друго је само губљење времена. Често мењам ставове, мишљења. Седим ноћу и размишљам или читам источњачку филозофију. Значи, ово што данас кажем не значи да ћу и сутра тако мислити. Само будале стално исто мисле и то називају ставовима. Свако ко има иза себе живот и ко га је живео у правом смислу речи је несигуран и сумња у све. Ја понајвише.
У вашим песмама често директно користите реч ‘мржња’, а знају вас као мирног, сетног човека, који пре свега жуди за личним миром?
Моја основна осећања су презир, немирење са свакодневицом која убија личност, мржња и тек на крају љубав. То је нормално. Размислите: колико ствари вас у једном обичном дану натера да се наљутите, да реагујете, да се изнервирате, а колико мало тога у вама изазива љубав. Само неке константе: вољено биће, деца, музика, природа. Тврдим да љубав није основно човеково стање емоција.
Кад већ не волите да причате о свом стваралаштву, да разговарамо о обичнијим стварима!
„Чини ми се да сте већ чули гласине о томе да сам женскарош. То није баш тако. Не могу без жена, и имао сам их много, на стотине, хиљаде. Моји пријатељи се чуде, данас ме виде с богињом лепоте, свима им застане дах, кад оно сутра – лепотица више није у мом друштву, него под руку са мном иде нека ружна жена, можда нико други с њом не би јавно изашао. Мени је свеједно, али не могу да објасним зашто. Да ли то значи да још тражим ону праву или да сам престао да је тражим? Жене су моја потреба, моја инспирација и све моје емоције су везане за њих: љубав, презир, усамљеност… Један дан проведен са женом је читав живот с њом, и не осећам потребу да дуже останемо заједно, чак и онда кад нам је божанствено.
Ипак, били сте и у правим, конвенционалним браковима?
Јесам, нажалост. Кажем то тако, јер из једног брака имам двоје деце коју обожавам, али их ретко виђам. Они живе с мајком у Француској. Верујем да ће ми једног дана успети да их добијем и да остану са мном заувек. То је и моја и њихова жеља. Живим за сусрете с њима.
Ви сте спој усамљеника, љубитеља жена и породичног човека. Све то у једној личности?
Можда је и тако. Везан сам за мајку, њој сам посветио једну књигу песама. Моја мајка Маша је Рускиња, рођена је у Русији и као поодрасла девојка дошла је у Канаду. Она никад не говори о својој првој младости, о данима проживљеним у Русији. Никад је нисмо ни чули да говори руски, као да се трудила да нас спречи да се у нама развије евентуална љубав или интерес према тој далекој земљи. Али, ипак, крв није вода. За мене нема лепшег пића од вотке и лепше музике од циганске. На свим мојим концертима прати ме оркестар Цигана, који иначе живе по свету, у Шпанији, Русији и окупљају се само за моје велике концерте или турнеје. Значи, има у мени нечег од предака.
У Југославији има много љубитеља ваших балада, чита се и књига поезије „Снага робова“, једина преведена код нас. Имате ли жељу да нас посетите?
Већ дуго времена планирам да посетим ваша острва, за која сам чуо да су предивна, и то ћу обавезно учинити. Иначе, пролазио сам кроз Београд возом, имам чак и један доживљај везан за то. Наиме, изашао сам из воза да мало протегнем ноге и купим цигарете и новине, и прошетао сам се тако по београдској станици, а кад сам се вратио у купе – тамо више није било мог мантила. Ха, ха. Немојте ме озбиљно схватити, не жалим за мантилом, само сам се сад тога сетио.
Разговарала: Мери Азиновић, снимио: Радивој Бајац (РТВ ревија, 1984.)
Б92