Војне операције су углавном реконструисане и битке нису подложне ревизији. Зна се које су јединице учествовале, број погинулих на основу совјетских, партизанских и немачких извора, пише Момчило Павловић са Института за савремену историје.
Пашићевски одговор на расправу између америчког и руског амбасадора је да су у праву и један и други са становишта савезничких односа 1944. и одлуке да подрже један покрет у Југославији, јер су савезници Титу тада били и једни и други. Американци су Черчилу препустили политику на Балкану, а они су одрађивали технички део посла у савезничким акцијама и то пре свега бомбардовањем скоро читаве Европе.
Оног тренутка када су њихови авиони имали долет до Совјетског Савеза, бомбардовања су појачана, помоћ Црвеној армији такође, као и друге заједничке војне операције. Међутим, када је Црвена армија, односно делови Другог и Трећег украјинског фронта тј. Јужно крило, преко Румуније и Бугарске у долину Тимока, на изненађење Немаца, провалила са тенковима и другим тешким наоружањем, рат за Србију, или за ослобођење Србије добио је нови ток и динамику. Нема сумње да је Црвена армија својом артиљеријом и тенковским јединицама, пре свега, омогућила лакши продор партизанским снагама у улазак у градове и села, од Крушевца до Београда. Дакле, допринела одлучујуће ослобађању источних делова Југославије, тј. Србије али истовремено и одлучујуће утицала на исход, боље рећи убрзала исход грађанског рата у корист партизанских снага.
У другој половини 1944. године десили су се крупни и пресудни војни и политички догађаји који су определили будућност југословенске државе. Ратне операције су са западног пренете у источни део земље, тј. Србију, партизанске снаге су од обичних одреда, наоружане уз помоћ западних савезника а од лета 1944. и обилну помоћ СССР-а, нарасле у праве војне формације значајно угрожавајући непријатељске и ривалске јединице, комуникацијске и друге објекте на овом изузетно осетљивом подручју.
Истовремено, вршене су припреме за етаблирање нове, партизанске, политике у Србији, настављани сукоби између ривалских покрета, једног у војном и политичком успону а другог у расулу политичкој и војној дискредитацији са свим свирепостима грађанског рата, разарана комуникацијска и индустријска постројења, највише од Американаца, али и цивилни градски и сеоски објекти од стране савезничких авиона по предходном договору и у координацији са партизанским вођством, али и према сопственим плановима.
У том периоду организован је, на изненађење савезничке мисије при Врховном штабу, тајни одлазак Тита у Москву где је, имеђу осталог, договорена практична помоћ трупа Црвене армије у ослобађању источних делова Југославије и укључивање бугарских трупа у завршне борбе у Југославији. Инвазија делова Црвене армије у источне делове Србије убрзала је завршне борбе, и допринела поразу, расулу и повлачењу четничких формација у Босну.
Руске и бугарске трупе ушле су на простор Југославије и учествовале у ослобађању источних делова земље на основу споразума који је Тито потписао у Москви и Крајови септембра, односно октобра 1944. Иако у саопштењу ТАСС-а о споразуму НКОЈ-а и Врховног штаба НОВЈ и Совјетске команде о овом споразуму стоји да је то учињено на молбу совјетске команде, Тито је још почетком јула молио Стаљина да Црвена армија усмери своје надирање преко Карпата и Румуније у правцу југа.
„Такав план осујетио би многе планове на Балкану са стране оних, који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције“, писао је Тито. Писмо је објављено први пут у часопису Вопроси истории КПСС, бр. 9. септембра 1984. стр. 14-15. Споразумом је још било предвиђено да се Црвена армија из Југославије повуче чим заврши операције према Мађарској. При томе је морала да поштује цивилну власт коју је успоставио НОП.
Заједно, трупе Црвене армије и партизанске снаге ослободиле су Београд а убрзо и остале делове Србије, сем Рашке области где су се немачке трупе извлачиле даље на запад. Уз тријумфализам, победници су начинили и злочине уништавајући тзв. народне непријатеље, у које су убрајани не само сарадници окупатора, како су означавани, већ и они за које су сматрали да су им непријатељи, као припадници предратног политичког, привредног и културног естаблишмента тј. носиоци старог поретка.
Војне операције су углавном реконструисане и битке нису подложне ревизији. Зна се које су јединице учествовале, број погинулих на основу совјетских, партизанских и немачких извора. Оно што је подложно ревизији јесте наш однос према тим догађајима, односно њихово (пре)вредновање, са становишта политичких интереса или актуелних догађаја.
У ствари праву ревизију догађаја направили су комунисти. До 1948. на сваком кораку је исказивана захвалност Црвеној армији, мудром генералисимусу Стаљину на сваком кораку. Београд су „раме уз раме“, како стоји, ослободиле Црвена армија и НОВ и ПОЈ.
То „раме уз раме“ је после 1948. отпало, па се стварала слика да су патртизанске снаге предвођене генијалном командавањем Пеке Дапчевића и Коче Поповића ослободиле Београд. Тако је акценат стављен на партизанске одреде. И то је постало некако одомаћено, уз промену односа Тита и совјетског руководства. Пре неку годину претходни амбасадор Руске Федерације у Србији јавно се побунио тражећи да се призна макар равноправност ако не првенство Црвеној армији у ослобођењу Београда и Србије, као и враћање назива улицама које су добиле по командантима Црвене армије.
Русија, иначе, јако држи до Великог отаџбинског рата и има снажно меморисање тих догађаја и личности.
Акције Црвене армије и Источни фронт су недељиви, посебно не по националстима, и посебно не после новонасталих држава на рушевинама СССР. Мислим да све републике комеморишу те догађаје, па и сама Украјина. Укупно је око 35.000 бораца Црвене армије учествовало у операцијама али најважнији су операције тенковских и механизованих корпуса. Погинуло је 960 црвеноармејаца (не каже се Украјинаца или Руса) и око 3.000 партизанских бораца.
Трећи украјински фронт, како је званични назив, не значи да су у првом реду били Украјинци, већ је то више географско одређење. Украјине нема као државе, која је у Стаљиново време изузетно много пропатила посебно у периоду колективизације и принудног откупа. По логици америчког амбасадора., Србију су 1944. бомбардовале Балканске ваздухопловне снаге са центром у Барију, али то не значи да су њиме командовали Балканци. Из истих база као 1944. Американци су нас бомбардовали и 1999. Није научно актуелне догађаје преносити у историју, али је политички можда корисно.
Момчило Павловић