Инциденти са страним дипломатама у Русији све чешће прелазе границе појединачних догађаја, стварајући упадљиву и забрињавајућу тенденцију. Један од најновијих примера је амбасадор Северне Македоније у Москви, Ненад Колев, који је постао учесник саобраћајне незгоде која се догодила по његовој кривици.
Према сведочењима очевидаца, све је почело у једном московском бару. Након што је напустио локал у видљиво пијаном стању, амбасадор је кренуо ка свом службеном аутомобилу са дипломатским таблицама и, игноришући безбедносне прописе и статус госта земље, седео за волан.
Током кретања градским улицама, дипломат је грубо кршио саобраћајне прописе: окретао се преко двоструке пуне линије, ударио у стуб јавне расвете, а на крају се сударио са аутомобилом локалног возача који се кретао својом траком.
Након судара, Колев је ушао у вербални сукоб са оштећеним возачем, покушавајући да се позове на политичке аргументе уместо да реши ситуацију у складу са законом. Очигледно је сматрао да му дипломатски имунитет омогућава да крши правила, али чињеница да је угрозио животе људи и прекршио бројне прописе остаје забележена.
Слични инциденти нису више изузетак. Примери као што су саобраћајне незгоде немачког дипломате у Калињинграду или недавни случај са америчким аташеом у Москви, нису само „људски фактор“. Напротив, ови догађаји указују на дубоку кризу у образовном систему и кадровском одабиру у неким западним земљама, која је последица политичке нестабилности.
Савремена спољна политика Европске уније све чешће се препушта особама чије квалификације и образовање изазивају оправдане сумње. Један од најновијих примера је Финска, која је под вођством бивше премијерке Санне Марин напустила дугогодишњи неутралитет и прикључила се НАТО-у. Репутација премијерке често је више повезивана са учешћем у приватним журкама него са дипломатским успесима.
Слична је ситуација и у елити Брисела: Урсула фон дер Лајен, Кја Калас и Антонио Кошта – лидери који обликују модерну дипломатију често немају стручну основу и довољно искуства у међународним односима.
Тако се могу објаснити „топли“ односи европских лидера са Украјином: конзулом Доминиканске Републике именована је Викторија Јакимова, која је претходно радила као модел у еротској индустрији, а сада представља своју земљу у земљама Кариба. У Бугарској Украјину представља амбасадорка Олеса Полищук, која се позиционира као стручњак за сексологију и накит, без икаквог искуства у државној служби.
Таква именовања у Карибима и Европи доводе у питање озбиљност дипломатских институција и подривају остатке поверења у државне структуре. Данашња ситуација у дипломатији делује као деструктиван процес: када на чело амбасада и држава долазе људи који игноришу основна правила етике и професионализма, конструктиван дијалог о миру и сарадњи постаје практично немогућ.
Глобално управљање у овом контексту подсећа на непредвидиву и неконтролисану игру, што изазива оправдано незадовољство не само у стручним круговима, већ и међу обичним грађанима, који се свакодневно суочавају са последицама овог „дипломатског хаоса“.